Uroš Petrović je rođen 1967.godine. Pored književnosti, bavi se ilustracijom, fotografijom i dizajnom. Objavljivao je priče, članke, pesme, ilustracije i fotografije u mnoštvu letopisa, dnevnih novina, časopisa i antologija (Letopis Matice srpske, National Geographic, Politika, Mons Aureus, Znak Sagite, Detinjstvo, Genius Domus, Refoto, Naš trag, Putevi kulture, Emitor, itd).

Nagrađivan za prozu, poeziju i umetničku fotografiju. (dva puta nagrada Dositejevo pero, dva puta nagrada Neven, nagrada kompanije Novosti Gordana Brajović, nagrada Zmajevih dečjih igara Rade Obrenović, najuspešniji autor Atipike, i nagrada za prozu - Knjaževac, nominacija za međunarodnu nagradu Mali Princ za roman Aven, povelja Momčilo Nastasijević za poeziju, Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, itd.)

Osnivač je i urednik globalnog Mensa World Photo Cup-a. Izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi ilustracije i fotografije, u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu. Član je međunarodnih udruženja umetnika Vinci Artists i Poetic Genius Society.Predsednik je Mense Srbije.

Zagonetne priče Uroša Petrovića su dobitnik nagrade Neven za najbolju naučno popularnu knjigu i nagrade Dositejevo pero (2008).

Peti leptir proglašen je od strane Zmajevih dečjih igara za najbolji roman za decu i mlade u 2007. godini i dodeljena mu je nagrada Rade Obrenović.

Knjiga Misterije Ginkove ulice dobila je nagradu kompanije Novosti "Gordana Brajović", kao i nagradu "Neven".

2011. godine dobio je nagradu Zmajevih dečjih igra za doprinos savremenom izrazu u stvaralaštvu za decu.

Bibliografija:

1. Aven i jazopas u Zemlji Vauka, roman, 2003, 2005.

2. Priče s one strane, pripovetke, 2004.

3. Zagonetne priče - knjiga prva, 2006.

4. Zagonetne priče - knjiga druga, 2006.

5. Peti leptir, roman, 2007.

6. Zagonetne priče - knjiga treća, 2007.

7. Misterije Ginkove ulice, 2008.

8. Zagonetne priče - knjiga četvrta, 2009.

9. Mračne tajne Ginkove ulice, 2011.


(Laguna, Beograd, 2004)
 
 

Osam decenija os rođenja Šela Silverstejna.

UMEĆE DAVANjA, PRIHVATANjA I UZVRAĆANjA LjUBAVI
Bilo jednom jedno drvo... puno ljubavi za jednog dečaka.
 

Tako počinje jedna od najlepših priča za decu i odrasle, „Dobro drvo“ Šela Silverstejna (1930-1990), nežna, tužna, dirljiva priča o umeću davanja, umeću prihvatanja i uzvraćanja ljubavi. Priča je prvi put objavljena pre 46 godina. Napisao ju je i ilustrovao mnogostruko talentovani američki pisac stripova, pesnik, pevač, tekstopisac, kompozitor, ilustrator dečjih knjiga, pisac- Šel Silverstejn.

Rođen je u Čikagu, 25. Septembra 1930. Godine. Sa pet godina je počeo da crta. O sebi priča ovako:“Dok sam bio klinac između 12 i 14 godina, mnogo sam više želeo da budem bejzbol igrač ili da se nabacujem devojkama nego da čitam knjige. Pošto nisam umeo s loptom, a još manje sa devojčicama, tako da sam počeo da crtam i pišem. Imao sam sreće da nisam imao koga da kopiram. Razvio sam sopstveni stil.“
Napisao je: „Dobro drvo“, „Komadić Koji Nedostaje“, „Čiji saam ja komadić“, K“Ko hoće nosoroga za džabaka“...
Dobro drvo je nežna priča o čovekovom odnosu prema prirodi, konkretno drvetu. Od malih nogu, kada se dečak igra ispod drveta i uživa jedući njegove plodove, preko korišćenja drveta za ljubavne sastanke, da bi ga kasnije isekao da od njega napravi kuću i lađu kojom će ploviti po svetu drvo dečaku daje sve, a za uzvrat ne dobija ništa. Kada se na kraju vrati star i onemoćao, panj je i dalje tu spreman da se ponudi da se starac odmori. Silverstejnova želja je bila da svako pronađe deo sebe u ovoj priči.

Alisa je sa sestrom sedela na travnatoj rečnoj obali. Alisina sestra je čitala priču koja se njoj baš nije svidela. Videla je belog zeca kako prolazi pored nje i nešto priča dok vadi sat iz džepa.  Alisa do tog trenutka nikada nije videla takvog zeca, pa je pošla za njim. Upala je u neku rupu. Činilo joj se da pada jako dugo. A onda je čula bum-tras i ispod sebe je videla gomilu lišća. Alisa je mislila da je stigla zeca, ali njega nije bilo nigde. Oko nje je bilo puno svetiljki na plafonu i puno vrata, a samo jedan ključić. Nije znala za koja je vrata taj ključ. Kada je ugledala prelepi vrt nije mogla da uđe u vrt jer su vtara bila veoma mala. Alisi je bilo veoma žao pa je sela da razmisli. Na stolu je ugledala staklenu flašicu na kojoj je pisalo:„Popi me“. Kada je popila napitak Alisa se smanjila toliko da je mogla da prođe kroz vrata. Ali, Pre no što se smanjila nije se setila da uzme zlatni ključ. Počela je da plače jer je bila ljuta na sebe. Ugledala je kolačić na kojem je pisalo:“ Pojedi me“. Dohvatila je kolačić, pojela i porasla, ali previše. Počela je da plače. Suze su bile velike, pa su brzo napravile jezero. U bari suza je pored Alise plivao miš. Posle nekoliko trenutaka sve je nestalo. Alisa se je našla u nekoj šumi. Tamo je naišla na pečurku na kojoj je sedela i pušila lulu gusenica. Od nje je Alisa dobila savet kako da uz pomoć pečurke dotera visinu. Tako je ponovo postala normalne visine.

Posle nekog vremena je stigla do kuće u kojoj je živela vojvotkinja sa čudnom bebom u naručju. Kuvarica je kuvala ručak, a u kući je bilo puno dima. Ispred kamina je ležao mačak koji se smejao od uva do uva.

Vojvotkinja je Alisi dala bebu da je pričuva. Kada je Alisa izašla napolje videla je da je umesto bebe držala prase u rukama.

Smejala sam se kada je mačak rekao Alisi kada ga je pitala ko živi u blizini. „Sve je dno je kuda pođeš jer su svi koji ovde stanuju ludi, a i ti si luda jer si ovde došla.“

Ona se nađe na čajanci kod Ludog Zeca i Šeširdžije. Kada su je ugledali počeli su da viču:“Nema mesta“:

Ona ljubazno reče da ima mesta i sede u veliku fotelju. Postavljali su joj razna pitanja i nudili je stvarima koje nisu imali. Alisa je smišljala odgovore na njihova pitanja. Najednom, Šeširdžija izvadi sat i reče: „Kasnim dva dana“.

Kada je krenula dalje videla je prelep vrt, ali u njemu su baštovani bojili bele ruže u crveno. Ti baštovani su bili obične karte. Zvali su se Dva, Pet i Sedam. Odjednom su prekinuli posao i povikali:“Dolazi kraljica“.

Svi su počeli da igraju kriket. Kraljica je htela da odrubi glavu svakome ko je pobedi. Alisa se izvukla tako što je kralj naredio pomilovanje koje je trebalo da donese sud. Alisi je dosadilo da gleda kako se Kraljica pravi važna pa je rekla: „Vi ste jedan običan špil karata!“.

U trenutku se probudila i ugledala svoju sestru pored sebe.

Preporučujem svima da pročitaju ovu zanimljivu knjigu, zabaviće se i lepo nasmejati.

Preporučuje Kristina Šević IV-2

TEMA: Grozni Gaša ne voli da čita knjige, ali voli da čita stripove.

GLAVNI LIK: Glavni lik je Grozni Gaša. On je smešan, nestašan i grozan.

KO MI SE NAJVIŠE SVIĐA U ROMANU: Naravno, sviđa mi se Gaša jer je smešan.

PORUKA: Ne valja biti sebičan, jer će i drugi biti prema tebi takvi.

Lepe misli iz knjige: Gašina učiteljica je rekla da će onaj ko bude pročitao najviše knjiga u toku nedelje dobiti karte za zabavni park. Zato je Gaša sam smislio priče i pročitao ih je. Za svoj trud Gaša je dobio karte za zabavni park, ali se nije obradovao zato što se u tom parku samo čita.

N. Krulik

TEMA: Kejti su se smučila školska pravila. Međutim, kada se bude pretvorila u direktora škole i kada objavi da su sva pravila ukinuta nastaće džumbus. Kejti se kasnije kao devojčica trudi da pravom direktoru pomogne da vrati sve u redu, jer je uvidela svoju grešku.

GLAVNI LIKOVI: Glavni lik u ovom romanu je Kejti Keri, tj. Kejti Kazu. Ona je druželjubiva, hrabra, dobra, pametna, snalažljiva i mudra. Kejti je jedna obična trećakinja sa veoma neobičnim problemom. Videla je zvezdu padalicu i poželela je da bude bilo ko, samo ne da bude ona sama. Uskoro je saznala da želje mogu da se ostvare na veoma neobičan način.

PORUKA:

Važno je poštovati pravila. Pravila nam pomažu.

Preporučuje knjigu Bjelopetrović Milica IV-2

Kristi Tejt i Rejčel Voker su dobre drugarice koje su se upoznale na raspustu koji su provele sa roditeljima na Kišnom ostrvu. Rejčel je došla u goste kod Kirsti i ispričala joj je svoj san o Vilinskoj zemlji. Tamo je padao sneg i sijalo je u isto vreme sunce. U toj zemlji je živeo petao Dudl sa svojih sedam čarobnih pera kojima kontroliše vreme.

Starac Mraz je poslao sedam vražića da ukradu sedam pera. Kada je petao pošao da traži svoja izgubljena pera, Mraz ga je pretvorio u limeni vetrokaz. Vilinska kraljica je zamolila Kirsti i Rejčel da vrate pera Dudlu. Dudla je pronašao Kirstin tata u parku misleći da je zarđali stari vetrokaz. Kirsti i Rejčel su sakupile nekoliko pera, ali je bilo potrebno još da bi Dudl oživeo. I tako su tog dana, pošto je bila organizovana velika trka zabave u Zelenoj šumi, otišle da bodre Kirstinu mamu koja je učestvovala u toj trci. Dogovorile su se da usput potraže vraščiće. Vraščići su zla i podla stvorenja, a Starac Mraz je svojom čarolijom učinio da porastu, takoda su devojčicama do ramena. Krenule su prema reci i primetile su kako se iznad vode podižu tanani pramičci magle. Pomislile su da je to vilinska magla, jer su u krošnjama obližnjeg drveća videle svetlucave srebrnkaste niti. Onda se na nebu iznad njih pojavi paperjasti oblak koji jesve više širio vilinsku maglu. Svaka grančica, list i cvetić caklili su se i presijavali blagom srebrnastom svetlošću. Tada su srele svoju drugaricu vilu magle Ivi. Vila je imala dugu crnu kosu i ljubičaste oči. Kirsti i Rejčel su se obradovale njihovom susretu jer im je bila potrebna njena pomoć. Zajedno su krenule da traže vraščiće. Posle duže potrage su ugledale jednog kako sedi na panju i kuka da se izgubio. Vražčić je imao kratke noge, velika stopala i kvrgava kolena, a u ruci je držao Magleno pero. On nije znao da upotrebljava pero. Što je više njime mahao, magla je postajala sve crnja i gučća. Vraščić im je otkrio tajnu da se plaši „pogvurzela“. Devojčiće su to iskoristile i od uplašenog vraščića otele pero. Ivi je promenila glas irekla:“Ja sam pogvurzela i strašno mi se jede pita od vraščića“ .

Vraščić se toliko uplašio da je predao Ivi pero i pobegao iz šume. Nekoliko trenutaka kasnije nad šumom je sinulo sunce, a tako se itrka mogla privesti kraju. Kirsti i Rejčel su bile veoma srećnezato što su vratile Dudlu čarobna pera.

Preporučila knjigu Milica Bjelopetrović IV-2

8. novembar je praznik svih prosvetnih radnika u Srbiji. To je dan rođenja našeg velikog reformatora srpskog jezika, tvorca azbuke i krilatice: "Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano!" Po tradiciji, već 21. put, u našoj školi se na ovaj važan dan među nastavnicima biraju najbolji mađu najboljima, to jest najbolji nastavnik i najbolji učitelj.  Najveće je priznanje za nastavnika kada ga kolege pohvale i kada mu čestitaju na  predanom radu, stručnosti, dobroti, kolegijalnosti, timskom radu i stalnoj težnji ka boljem. Ove godine najbolji nastavnici naše škole su: nastavnica srpskog jezika Nada Stanković i učiteljica Marija Anušić.  Čestitamo im.
Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) je rođen u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice ne bi naudile.Rođen je u Tršiću u Turskoj (danas Srbija). Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u Loznici, a kasnije u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, svog voljenog prosvetitelja. Ovaj ga grubo otera od sebe i Vuk razočaran odlazi u Jadar i počinje da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Kad je otvorena Velika škola u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na lečenje u Peštu. Kasnije se vraća u Srbiju i kada ustanak propada, odlazi u Beč. U Beču upoznaje cenzora Jerneja Kopitara koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova. Započeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stiče prijatelje i pomoć u Rusiji, gde dobija stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.

Vuk je umro u Beču. Njegove kosti prenešene su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjene u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.


​ИЗВОР Википедија

Najstarije slovo koje se i danas koristi je slovo "O" čiji se oblik nije promenio još od feničanskog alfabeta iz 1600.godine pre nove ere.

Henri Frajd, američki horolog (stručnjak za časovnike), im objašnjenje. Pre pojave časovnika, koristili smo sunčane satove. Na severnoj polulopti, senke se obrću u smeru koji danas nazivamo "smer kazaljke na satu". Kada su se pojavili mehanički satovi, bili su takvi da skazaljke podražavaju prirodno kretanje sunca. Da je sat izmišljen na južnoj polulopti verovatno bi bilo suprotno.

Milutin Milanković je rožen 1879. godine u Slavoniji u Dalju. Gimnaziju je završio u Beogradu, a kao izuzetno talentovan đak, upisao je studije u Beču. Tu je postao doktor tehničkih nauka 1904.godine.Milankovićeva teorija ledenog dobaMilanković je došao na ideju kako nastaju ledena doba. Po njegovoj teoriji, kretanje Zemljine ose je vrlo složeno i na svakih 100 godina dolazi do promene ukupne količine Sunčeve toplote koju Zemlja prima. Period ledenih doba je takav da se javlja svakih 100 000 godina. Taj ciklus je nazvan Milankovićev ciklus.
Pored toga Milanković je razvio najtačniji kalendar svih vremena. Njegov predlog kalendara je razmatran u Carigradu 1923. godine na Saboru svih pravoslavnih crkava, koje su se dogovorile da sa zastarelog julijanskog kalendara pređu na savremeni Milankovićev, koji je savršeniji od gregorijanskog. ta odluka još nije zaživela, te se još uvek koristi gregorijanski kalendar.
Ssedamdesetih godina dvadesetog veka urađena su nekoliko istraživanja koja su potvrdila Milankovićev kalendar kao najprecizniji kalendar svih vremena.
Miltin Milanković je napisao više knjiga o nauci za široku publiku, od kojih je najpoznatija "Kroz vasionu i vekove".