Мирослав Антић је био велики песник, сликар, џудиста, боем, и још много тога. Био је маштар, сањар и морнар. Пловио је кроз простор и време.

Рођен је 14.марта 1932. У Мокрину на северу Баната. После прве преписане песме настала је серија написаних, исписаних и осликаних строфа.

„Био сам још ђак, средњошколац, оскар давичо ми је узео први рукопис и ускоро ми је објављена прва књига. Књига је имала цену 10 динара“, сећао се песник.

После тога су настале „Плаво небо“, „Насмејани свет“, „Плави чуперак“, „Шашава књига“, „Гарави сокак“...

„Био сам нормално дете. Боксовао сам и мислио да је писање поезије којештарија. Да пишу само они који су ћакнути, ударени. Сви ме питају када сам написао прву песму. А ја никада у животу нисам писао прву песму, него сам написао другу. Прву сам преписао од Десанке Максимовић. Тада сам био ученик трећег разреда основне школе у Мокрину. Без књига и без свезака писали смо на таблицама писаљкама и ја сам се докопао те књиге Десанкине и веома ми се допала једна песма. Преписао сам је и прогласио да је то моја песма. Село је било мало и брзо се прочуло да сам написао веома лепу песму, сви су говорили да ћу једнога дана бити велики песник. Ја после тога нисам смео да препишем другу песму јер сам се бојао да ме не ухвате, а нисам смео ни да пишем своју јер сам знао да ће бити лошија.  И тако сам ја од славе живео цео трећи разред, а кад се завршила школа, као и данас, добрим ученицима дају књиге. Ја сам добио исто тако књигу, иако нисам био баш тако добар ђак. Добио сам књигу фино упаковану у хартију, за разлику од других одликаша који су добили књиге отворене. И видео сам да ми је тада учитељ,купио исту ону књигу Десанке Максимовић из које сам преписао песму. „


​ИЗВОР ВИкипедија

U svetu knjiga i priča namenjenih deci često se nailazi na ozbiljne teme koje samo po formi odišu naivnošću,dok se,zapravo,bave ozbiljnim «životnim» temama i problemima. Odraslima mogu, ponekad, takve priče da se učine neprikladnim, previše surovim, preterano tužnim...

Sa decom, ipak, takvih problema nema.

Životne istine i zapitanosti, izgovorene jezikom koji oni razumeju, u njima ne izazivaju otpor i strah.

Deca se upoznaju sa junacima i iskreno prate i proživljavaju njegove doživljaje i emocije, neshvatajući da su kroz taj proces lukavo upućeni u «školu života».

Iako je ovde reč o jednoj tužnoj, istinitoj i životnoj priči, ona je napisana razumljivim jezikom, prepunim slika i boja i jedna je od retkih koja objedinjuje «velike,odrasle» stvari i dečji svet prepun naive i smeha.

U dvadeset četiri poglavlja Aleksandar Popović je ispričao sudbinu jednog mačka. Na početku je mače malo i živi sa svojom Žutom Mama Mačkom u jednoj mesari, no on ubrzo biva prepušten samom sebi u jednoj gradskoj luci. Naravno, tako surov preokret u njegovom životu, rezultat je želje njegove majke koja je iznad svega želela da njen mali sin ne završi kao i ona, u nekoj mesari, već da, na primer, postane ponositi brodski mačak.

Već na samom početku knjige postavljena je i prva ozbiljna tema – koliko roditelji i na koji način usmeravaju sudbinu svoga deteta, kao i obilje drugih ( ispravnost i moralnost roditeljskih odluka, strahovi, samoća, onirički svet - varljiv i uzbudljiv gotovo koliko i onaj u kom zaista živimo).

I pored najbolje volje, retki su odrasli čitaoci koji se ne zapitaju, čitajući «Subinu jednog Čarlija» da li će dete ovo razumeti... Aleksandar Popović piše slikovito i jasno.

Emocije kao što su ljubav, nada, strah, ljutnja,  dosada... nalaze svoj put do malih čitaoca uprkos svom neobičnom odelu.

Čini mi se da je u ovom romanu najlepša njegova iskrenost. Čarlija ostavi njegova mama (to je jedino što deci nikako ne biva jasno, kako je uopšte moguće), sticajem srećnih okolnosti (da, život je podjednako i lep i surov) on postaje srećni brodski mačak i upoznaje svoju najbolju drugaricu Violetu, potom se pri poseti Napulju izgubi (nema «u poslednjem momentu, ipak...», mačak se izgubio i nema popravke), da bi nastavio svoj ubudljivi život pun uspona i padova (želja za samoubistvom, slava i popularnost, uspeh i neuspeh) i naposletku, završava na nekom tavanu...

Ovo je roman koji ne stari. Po njemu ne pada prašina prošlosti i u potpunosti je aktuelan i u današnjem vremenu. On ne predstavlja dokument iz 1984. godine, kada je i objavljen.

I danas, on priča priču koja nam je bliska.

Ako naša školska biblioteka ne poseduje primerak knjige koja vam je potrebna za čitanje, potražite pomoć na sajtu Narodne biblioteke Srbije http://www.nb.rs/u vidu digitalnog izdanja knjige za decu DIGITALNA NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE - SRPSKA DEČJA DIGITALNA BIBLIOTEKA. Zbirka sadrži 127 digitalnih kopija knjiga.
Na istom sajtu možete videti digitalne kopije knjiga čiji sadržaji mogu poslužiti za rad na dodatnim zadacima iz istorije, geografije...