Иво Андрић- књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“.
Иво Андрић, будући велики књижевник, је рођен 9. октобрa 1892. године у Долцу поред Травника. Када је као двогодишњи дечакостао без оца мајкага је послала код тетке у Вишеград где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Сарајеву где је упознао припаднике покрета Млада Босна. Због погибије надвојводе Франца Фердинанда, Андрић је неко време провео у затвору.
Након изласка из кућног притвора одлази на лечење у Загреб, где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto“ бити објављена 1918. године. Октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду.
Након изласка из кућног притвора одлази на лечење у Загреб, где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto“ бити објављена 1918. године. Октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду.
Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“.
У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“..
1961. године Нобелов комитет додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Беседом „О причи и причању“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
Андрић умире у Београду 13. марта 1975. Сахрањен је на Новом гробљу у Алеји задслужних грађана.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“.
У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“..
1961. године Нобелов комитет додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Беседом „О причи и причању“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
Андрић умире у Београду 13. марта 1975. Сахрањен је на Новом гробљу у Алеји задслужних грађана.
Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.
-лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири)
-проза ( На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Омерпаша Латас, приповетка Проклета авлија, приповетке, путописи, збирка афористичких записа Знакови поред пута)
„Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујем заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо ми, на једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривени део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“
А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренутцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива. То је спасоносно.“
-лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири)
-проза ( На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Омерпаша Латас, приповетка Проклета авлија, приповетке, путописи, збирка афористичких записа Знакови поред пута)
„Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујем заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо ми, на једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривени део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“
А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренутцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива. То је спасоносно.“
RSS Feed
