​Stevan Raičković- pesnik, pisac za decu i prevodilac.
Rođen je 1928. godine u Neresnici kod Kučeva. Nakon osnovne škole i gimnazije, studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Već sa 17 godina Raičković je počeo da objavljuje pesme. Prva objavljena zbirka bila mu je “Detinjstvo”, izdata 1950. godine.
Ukupno za života Raičković je objavio 20 zbirki pesama, od kojih su mu najpoznatije: “Pesma tišine”, “Balada o predvečerju”, “Kasno leto”, “Tisa”, “Kamena uspavanka”, “Stihovi”, “Prolazi rekom lađa”, “Varke”, “Zapisi” i druge.

Napisao je sedam knjiga za decu: “Veliko dvorište”, “Družina pod suncem”, “Gurije”, “Krajcara i druge pesme”, “Vetrenjača”, “Male bajke”, “Slike i prilike”.

Dobitnik je i brojnih književnih nagrada kao i društvenih priznanja. Među tim nagradama su i Zmajeva nagrada, Njegoševa nagrada, Nagrada Neven, Goranov vijenac, Nagrada Desanka Maksimović, Nagrada Dušan Vasiljev i mnoge druge.
Stevan Raičković umro je 2007. godine u Beogradu.

​
Izvor: https://www.lektire.rs/peti-razred-osnovne-skole/
 

Desanka Maksimović je rođena 16, maja 1898. Godine u selu Rabrovci, u okolini Valjeva. Otac joj je bio učitelj. Osnovnu školu i gimnaziju je završila u Brankovini i Valjevu. Posle Prvog svetskog rata upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. Završila je svetsku književnost i istoriju umetnosti. Radila je kao profesor književnosti sve do 1953. godine.
11. februara 1993. Godine prestalo je da kuca srce Desanke Maksimović, najplemenitije pesničko srce na ovim našim prostorima za koje se zna. Srce koje je neštedimice poklanjano svima. Nije se trošilo. Već bogatili i širilo od tog davanja. To srce, glavni junak poezije Desanke Maksimović, odselilo se u večnost narodnog pamćenja, u samo središte srpskog jezika.

Uroš Petrović je rođen 1967.godine. Pored književnosti, bavi se ilustracijom, fotografijom i dizajnom. Objavljivao je priče, članke, pesme, ilustracije i fotografije u mnoštvu letopisa, dnevnih novina, časopisa i antologija (Letopis Matice srpske, National Geographic, Politika, Mons Aureus, Znak Sagite, Detinjstvo, Genius Domus, Refoto, Naš trag, Putevi kulture, Emitor, itd).

Nagrađivan za prozu, poeziju i umetničku fotografiju. (dva puta nagrada Dositejevo pero, dva puta nagrada Neven, nagrada kompanije Novosti Gordana Brajović, nagrada Zmajevih dečjih igara Rade Obrenović, najuspešniji autor Atipike, i nagrada za prozu - Knjaževac, nominacija za međunarodnu nagradu Mali Princ za roman Aven, povelja Momčilo Nastasijević za poeziju, Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, itd.)

Osnivač je i urednik globalnog Mensa World Photo Cup-a. Izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi ilustracije i fotografije, u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu. Član je međunarodnih udruženja umetnika Vinci Artists i Poetic Genius Society.Predsednik je Mense Srbije.

Zagonetne priče Uroša Petrovića su dobitnik nagrade Neven za najbolju naučno popularnu knjigu i nagrade Dositejevo pero (2008).

Peti leptir proglašen je od strane Zmajevih dečjih igara za najbolji roman za decu i mlade u 2007. godini i dodeljena mu je nagrada Rade Obrenović.

Knjiga Misterije Ginkove ulice dobila je nagradu kompanije Novosti "Gordana Brajović", kao i nagradu "Neven".

2011. godine dobio je nagradu Zmajevih dečjih igra za doprinos savremenom izrazu u stvaralaštvu za decu.

Bibliografija:

1. Aven i jazopas u Zemlji Vauka, roman, 2003, 2005.

2. Priče s one strane, pripovetke, 2004.

3. Zagonetne priče - knjiga prva, 2006.

4. Zagonetne priče - knjiga druga, 2006.

5. Peti leptir, roman, 2007.

6. Zagonetne priče - knjiga treća, 2007.

7. Misterije Ginkove ulice, 2008.

8. Zagonetne priče - knjiga četvrta, 2009.

9. Mračne tajne Ginkove ulice, 2011.


(Laguna, Beograd, 2004)
 
 

Osam decenija os rođenja Šela Silverstejna.

UMEĆE DAVANjA, PRIHVATANjA I UZVRAĆANjA LjUBAVI
Bilo jednom jedno drvo... puno ljubavi za jednog dečaka.
 

Tako počinje jedna od najlepših priča za decu i odrasle, „Dobro drvo“ Šela Silverstejna (1930-1990), nežna, tužna, dirljiva priča o umeću davanja, umeću prihvatanja i uzvraćanja ljubavi. Priča je prvi put objavljena pre 46 godina. Napisao ju je i ilustrovao mnogostruko talentovani američki pisac stripova, pesnik, pevač, tekstopisac, kompozitor, ilustrator dečjih knjiga, pisac- Šel Silverstejn.

Rođen je u Čikagu, 25. Septembra 1930. Godine. Sa pet godina je počeo da crta. O sebi priča ovako:“Dok sam bio klinac između 12 i 14 godina, mnogo sam više želeo da budem bejzbol igrač ili da se nabacujem devojkama nego da čitam knjige. Pošto nisam umeo s loptom, a još manje sa devojčicama, tako da sam počeo da crtam i pišem. Imao sam sreće da nisam imao koga da kopiram. Razvio sam sopstveni stil.“
Napisao je: „Dobro drvo“, „Komadić Koji Nedostaje“, „Čiji saam ja komadić“, K“Ko hoće nosoroga za džabaka“...
Dobro drvo je nežna priča o čovekovom odnosu prema prirodi, konkretno drvetu. Od malih nogu, kada se dečak igra ispod drveta i uživa jedući njegove plodove, preko korišćenja drveta za ljubavne sastanke, da bi ga kasnije isekao da od njega napravi kuću i lađu kojom će ploviti po svetu drvo dečaku daje sve, a za uzvrat ne dobija ništa. Kada se na kraju vrati star i onemoćao, panj je i dalje tu spreman da se ponudi da se starac odmori. Silverstejnova želja je bila da svako pronađe deo sebe u ovoj priči.

8. novembar je praznik svih prosvetnih radnika u Srbiji. To je dan rođenja našeg velikog reformatora srpskog jezika, tvorca azbuke i krilatice: "Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano!" Po tradiciji, već 21. put, u našoj školi se na ovaj važan dan među nastavnicima biraju najbolji mađu najboljima, to jest najbolji nastavnik i najbolji učitelj.  Najveće je priznanje za nastavnika kada ga kolege pohvale i kada mu čestitaju na  predanom radu, stručnosti, dobroti, kolegijalnosti, timskom radu i stalnoj težnji ka boljem. Ove godine najbolji nastavnici naše škole su: nastavnica srpskog jezika Nada Stanković i učiteljica Marija Anušić.  Čestitamo im.
Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) je rođen u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice ne bi naudile.Rođen je u Tršiću u Turskoj (danas Srbija). Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u Loznici, a kasnije u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, svog voljenog prosvetitelja. Ovaj ga grubo otera od sebe i Vuk razočaran odlazi u Jadar i počinje da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Kad je otvorena Velika škola u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na lečenje u Peštu. Kasnije se vraća u Srbiju i kada ustanak propada, odlazi u Beč. U Beču upoznaje cenzora Jerneja Kopitara koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova. Započeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stiče prijatelje i pomoć u Rusiji, gde dobija stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.

Vuk je umro u Beču. Njegove kosti prenešene su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjene u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.


​ИЗВОР Википедија

Извор: https://sr.wikipedia.org/


BIOGRAFIJA

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892.u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

U Višegradu jeIvo Andrić pohađa osnovnu školu. U jesen 1903.godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu.Stanuje s majkom koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima.24. juna u Velikoj gimnaziji u Sarajevu položio je veliku maturu. Iste godine upisuje se na fakultet u Zagrebu. Objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama.Studirao je u Beču i Krakovu u Poljskoj.

19. Oktobra 1961. listBorba objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.    

Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka, Ivo Andrić umire 13. marta 1975.
  24. aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu položena je urna Ive Andrića.

Najznačajnija djela

EX PONTO (1918)
NEMIRI (1920)
PRIPOVETKE (1924,1931,1936)
MOST NA ŽEPI (1925)
ANIKINA VREMENA (1931)
NA DRINI ĆUPRIJA (1945)
TRAVNIČKA HRONIKA (1945)
GOSPOĐICA (1947)
ZLOSTAVLJANJE (1950)
PROKLETA AVLIJA (1954)
ASKA I VUK (1960)
ŽENA NA KAMENU (1962)
JELENA, ŽENA KOJE NEMA (1962)

Pročitajte Asku i vuka

Ko je Čika Jova Zmaj?


Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 24. novembar 1833 — Sremska Kamenica 3. jun 1904) je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma.
Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života se bavio izdavnjem i uređivanjem književnih, političkih i dečjih pesama.
Naznačajnije Zmajeve zbirke pesama su "Đulići" i "Đulići uveoci", prvi o sretnom porodičnom životu, a drugi o bolu za najmilijima.
Pored lirskih pesama, pisao je i satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu.
Sremska Kamenica je nekada nosila ime Zmajeva Kamenica, u čast Jovana Jovanovića Zmaja.
Jovan Jovanović Zmaj se rodio 24. novembra 1833. u Novom Sadu, u jednoj od uglednih građanskih porodica.
Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Halašu i Požunu.
Posle zaršene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji mu je bio najveći pesnički uzor.
Takođe, u Beču se upoznao i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem.
Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao je službenik u novosadskom magistratu.
Tu se upoznao sa svojom budućom ženom Ružom Ličanin. Ova ljubav i srećan porodičan život nadahnuće Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža).
Ipak, služba u magistratu mu nije odgovarala, pa je napustio posao i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac.
Godine 1838. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma.
Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848.  svoje tekstove je potpisivao pseudonimom 3. Maj. Kako su u to vreme slovoslagači bili nepismeni ili nedovoljno pismeni, jedan je tačku za redni broj izostavio, misleći da je nepotrebna. Tako nastade nadimak Zmaj ), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena.
Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: od tuberkuloze su mu umrla deca, a potom i žena.
Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.

Мирослав Антић је био велики песник, сликар, џудиста, боем, и још много тога. Био је маштар, сањар и морнар. Пловио је кроз простор и време.

Рођен је 14.марта 1932. У Мокрину на северу Баната. После прве преписане песме настала је серија написаних, исписаних и осликаних строфа.

„Био сам још ђак, средњошколац, оскар давичо ми је узео први рукопис и ускоро ми је објављена прва књига. Књига је имала цену 10 динара“, сећао се песник.

После тога су настале „Плаво небо“, „Насмејани свет“, „Плави чуперак“, „Шашава књига“, „Гарави сокак“...

„Био сам нормално дете. Боксовао сам и мислио да је писање поезије којештарија. Да пишу само они који су ћакнути, ударени. Сви ме питају када сам написао прву песму. А ја никада у животу нисам писао прву песму, него сам написао другу. Прву сам преписао од Десанке Максимовић. Тада сам био ученик трећег разреда основне школе у Мокрину. Без књига и без свезака писали смо на таблицама писаљкама и ја сам се докопао те књиге Десанкине и веома ми се допала једна песма. Преписао сам је и прогласио да је то моја песма. Село је било мало и брзо се прочуло да сам написао веома лепу песму, сви су говорили да ћу једнога дана бити велики песник. Ја после тога нисам смео да препишем другу песму јер сам се бојао да ме не ухвате, а нисам смео ни да пишем своју јер сам знао да ће бити лошија.  И тако сам ја од славе живео цео трећи разред, а кад се завршила школа, као и данас, добрим ученицима дају књиге. Ја сам добио исто тако књигу, иако нисам био баш тако добар ђак. Добио сам књигу фино упаковану у хартију, за разлику од других одликаша који су добили књиге отворене. И видео сам да ми је тада учитељ,купио исту ону књигу Десанке Максимовић из које сам преписао песму. „


​ИЗВОР ВИкипедија