Свети Сава- принц и монах
Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава) је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Сматра се једном од најзначајнијих личности наше историје, а Српска православна црква га слави као свеца.
До одласка на Свету гору
Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) [Једног дана] дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.
Теодосије. Житије Св. Саве
Растко Немањић је рођен око 1175. године као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. О Растковом раном животу не зна се много. Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). Године 1190, исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама и властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања.
У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности.
Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Историчари сматрају да је највероватније Растко кришом отишао на Свету гору где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.
У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности. Боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији.
У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори.
У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру.
Оснивање Хиландара
После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Управа Свете горе је молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот.
Када је овај блажени отац наш прешао у вечни покој, заветом остави манастир мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоматере и Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву. И после мало времена скупих деведесет монаха у братству и све спремих што је на потребу манастиру.
Свети Сава. Житије Светог Симеона Немање
(о Хиландару након смрти Св. Симеона)
Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке.
Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву.
У Сбији (1207—1217)
Сава је пошао на дуго путовање у Србију са Симеоновим моштима. Почетком 1207. Немањина три сина сахранила су његове посмртне остатке у гробницу коју је припремио у својој задужбини Студеници. Пошто је имао звање архимандрита Сава је био највише негрчко свештено лице у Србији. За Студеницу је написао типик који је заправо представљао нешто измењени Хиландарски типик. Он је у Србију пренео све узоре светогорског манастирског живота, то јест, оснивао је манастире, лавре и испоснице. Тада је отпочео и Савин ктиторски рад у Србији. Заједно са братом Стефаном отпочео је радове на подизању Жиче. За време свог боравка у Студеници, Сава је поред службе написао и опширно Симеоново житије које представља истакнуто дело српске средњовековне књижевности.
Одлазак из Србије и мисија у Никеји
Почетком 13. Века одласком у Никеју издејствована је аутокефалност Српске цркве.
Друго ходочашће и смрт
Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Повукао се је са положаја српског архиепископа и кренуо на друго ходочашће у Свету земљу. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. (27) јануара 1236. године.
ИЗВОР: Википедија
RSS Feed
