AKTIVNOSTI ZA KREATIVCE
TEMA: RUŽNO PAČE
ROK: 30. april
više informacija u vezi sa konkursom na https://www.bajke.in.rs/konkurs/#konk2020
TEMA: RUŽNO PAČE
ROK: 30. april
više informacija u vezi sa konkursom na https://www.bajke.in.rs/konkurs/#konk2020
Pogledaj crtani film Ružno pače na kanalu HeyKids https://www.youtube.com/watch?v=RlMSVRF8HPg
ili na kanalu Pon Pon https://www.youtube.com/watch?v=ELvDnHHnmgk
ili na kanalu Pon Pon https://www.youtube.com/watch?v=ELvDnHHnmgk
Ili pročitaj bajku RUŽNO PAČE
RUŽNO PAČE
Divno je bilo u polju: leto u punom jeku, pšenica se zlati, zob zeleni, seno po zelenim livadama stavljeno u stogove, a roda korača na svojim dugačkim crvenim nogama i nešto gunđa egipatskim jezikom koji je naučila od majke. Oko njiva i livada prostiru se velike šume, a u šumama svetlucaju duboka jezera. Zaista, divno je bilo u polju. Na sunčanoj poljani nalazio se stari zamak opasan dubokim jezerima. Od njegovih zidina pa sve do jezera, naraslo je tako bujno i visoko vodeno bilje i šaš da se iz njih ni dečak ne bi video. U tom gustom čestaru, u svom gnezdu sedela je jedna patka. Njoj je već dosadilo da sedi tako dugo, jer joj niko nije dolazio - sve ostale patke su više volele plivati po jezerima nego sedeti pod rastinjem i sa njom trabunjati. Najzad se u jajima začulo kljucanje i tanko "piju-piju", oživela su žumanca, ljuske su počele pucati i iz njih su pačići počeli provirivati svoje glavice.
- Kva-kva! Brže-brže! - požurivala ih je patka. Iskobeljavši se iz ljuski što su brže mogli, pačići se počeše ogledati na sve strane pod tom kupolom od zelenog lišća. Mati ih je pustila da razgledaju koliko hoće, jer je zelenilo prijatno za oči.
- Oh, koliki je svet! - čudili su se pačići, jer su sada zaista imali mnogo više mesta nego kad su u jajima ležali.
- Vi mislite da je to čitav svet? - dočekala je patka. - Svet se prostire daleko s one strane vrta, sve do sveštenikove njive, ali ja tamo još nikada nisam bila... Eto, sad ste se valjda svi izlegli - rekla je patka i pogledala.
- Ne, nisu svi. Najveće jaje još je čitavo. Pa koliko ću još čekati? Već mi je dojadilo! - rekla je patka i opet sela.
- Pa, kako je, kako? - zabrzala je njena stara prijateljica dolazeći joj u posetu.
- Ah, s jednim jajetom se nekako oteglo! - požalila joj se domaćica. - Nikako da se izleže pače. A pogledaj samo ove! Na svetu ih nema lepših! Svi liče na oca, na onog mangupa što nas još nije došao ni videti.
- Daj da vidim to jaje koje se neće otvoriti - rekla je njena stara prijateljica. - Veruj mi, to je ćureće jaje. I meni su tako jednom podvalili, pa sam sa mladuncima muku mučila: boje se vode ko ničega! Vikala sam na njih, pretila, ali sve uzalud. Daj da vidim to jaje! E, rekla sam ja, to je ćureće jaje! Bolje će biti, ostavi ti njega i hajde uči pačiće plivati!
- A neka, još ću malo posedeti - rekla je domaćica. - Kad sam već toliko sedela, sešću još malo.
- Kako hoćeš - otegla je stara patka i odgegala prema vodi. Najzad se raspuklo i veliko jaje. "Piju-piju!" zapijuckalo je mladunče i iskobeljalo se iz ljuske. Bilo je to neobično veliko i ružno pače. Patka ga pogleda i pomisli: Nekako je neobično veliko. Nijedno mi nije takvo. Nije valjda ćučić? Ali i to ćemo mi brzo videti. Moraće u vodu, makar ga gurala!
Uutro je osvanuo divan dan. Sunce je mamilo između gustih listova i majka zajedno sa svojim pačićima krene na jezero. Dođe do vode i skoči. "Kva-kva" - dozivala je mati pačiće i oni su sve jedno za drugim počeli skakati u vodu. Kako koje pače skoči tako i potone, ali odmah spretno izroni i počne plivati tako da ga je milina pogledati. Nožice su im same od sebe veslale. Svi su sada plivali, plivalo je čak i ono ružno pače.
- Ne, neće biti da je ćurić! - razmišljala je majka. - Gledaj samo kako lepo vesla nožicama i kako se uspravno drži! To je moje rođeno pače. A ako ga malo bolje pogledaš nije ni tako ružno. - Kva-kva! - povika pačićima.
- Plivajte za mnom, povešću vas u svet da vas pokažem pačjem svetu. Samo se držite uza me da vas šta god ne zgazi. I dobro se čuvajte mačke! - I tako stigoše na pačje sastajalište. Tamo je vladala nečuvena graja. Dve porodice su se tukle oko jedne jeguljine glave sve dok tu glavu nije ugrabila neka mačka.
- Eto, vidite, tako vam je na svetu! - rekla je patka i obliznula kljun, jer i njoj se jela jeguljina glava. - A sad se požurite pokloniti onoj staroj patki. Ona je ovde najotmenija. U njenim žilama teče prava španska krv, zato je tako i debela. Kao što vidite, ona oko noge ima crvenu traku. To je nešto izvanredno lepo i znači najveće odlikovanje što ga jedna patka može dobiti. Ono znači da je čuvaju i da je po tome trebaju prepoznati i ljudi i životinje. Idite lepo i ne okrećite noge unutra. Dobro vaspitani pačići drže noge prema spolja, kao i njihov otac i mati! A sada pognite vratove i recite: kva! - Tako njeni pačići i učiniše, ali patke što su ih posmatrale glasno zakvakaše:
- Kva-kva, što će nam to društvo! Kao da nas ionako nema dosta! Ih, kako samo izgleda ono pače! Ne treba nam ono ovde!
Istog trenutka zalete se jedan patak i uštipne pače za vrat.
- Ne diraj ga! - povika majka. - Ono nikome ne smeta!
- Ali ono je nezgrapno i čudnovato - dočeka patak koji ga je uštipnuo. - Zato ga treba malo udesiti.
- Lepa su to deca u svoje majke! - javila se stara patka sa trakom oko noge. - Sva su lepa, osim onog jednog. Dobro bi bilo kad bi se ono ponovo izleglo!
- Ali to se ne može, milostiva! - rekla je majka. - Istina je, nije lepo, ali je plemenito, a i pliva kao i svako drugo, pa čak i nešto bolje. Kad naraste, valjda će biti lepše i neće biti previše krupno. Predugo je ležalo u jajetu i zato za sada ne izgleda lepo. - I majka ga kljunom pomilova po zatiljku i dodade. - Osim toga, muško je, pa mu taj izgled i ne smeta puno! Prikupiće ono dosta snage da se probije u život!
- A ostali pačići su zaista lepi - rekla je stara patka. - Budite dobri i ponašajte se kao kod svoje kuće - rekla je pačićima. - A ako nađete neku jeguljinu glavu, donesite mi je. - I pačići su se zaista ponašali kao kod svoje kuće. Ali ono jadno pače što se poslednje izleglo i bilo onako ružno, kljucale su i zadirkivale ne samo patke nego i kokoške.
- Nezgrapno je! - govorili su svi, a jedan ćuran što je s mamuzama došao na svet i zato se smatrao carem, šepurio se kao neka jedrilica sa punim jedrima i, sav zajapuren, krenuo je pravo na to jadno pače. Siroto pače više nije znalo kuda će. Bilo je žalosno što je tako ružno i što mu se čitavo pačje mesto ruga. Tako je prošao već prvi dan, a kasnije je bilo sve gore i gore. Svi su proganjali to jadno pače. Pa i njegova rođena braća i sestre su bili grubi prema njemu i stalno su govorili: - Ružan si, da te barem mačak ugrabi!
Čak mu je i mati jednom rekla: - Da te barem više ne vidim. - Patke su ga štipale, kokoši kljucale, a devojka što je hranila živinu ga je terala. To je jadnom pačetu toliko dozlogrdilo da je jednog dana preskočilo ogradu i pobeglo. Male ptice u grmlju su se preplašile i razletele na sve strane.
- Pobjegle su zato što sam tako ružan! - pomislilo je pače i zatvorilo oči. Bežalo je sve dalje dok nije stiglo do močvare gde su živele divlje patke. Tu je umorno i tužno pače preležalo čitavu noć. Kad su se ujutro divlje patke digle, ugledale su svog novog komšiju.
- Ko si ti, odakle si? - pitale su ga one, a pače se okretalo na sve strane i pozdravljalo ih kako je najbolje znalo i umelo.
- Baš si ružan! - rekle su mu patke. - Ali nama to ne smeta, samo da se ne oženiš nekom od nas!
Jadno pače! Ono nije ni pomišljalo na ženidbu. Priželjkivalo je samo da ga puste da leži u trski i da pije vodu iz močvare.
Tu je pače preležalo čitava dva dana, a onda su došle dve guske, ili bolje rečeno, dva divlja gusana. Još su bili vrlo mladi, pa su bili i vrlo drski. - Slušaj prijane! - rekli su mu oni. - Strašno si ružan, ali nam se sviđaš. Hoćeš li s nama, pa ćeš biti ptica selica? Odmah tu, u susednoj močvari, ima nekoliko lepotica divljih gusaka! Divno gaču "ga-ga-ga!" Kod njih možeš imati uspeha iako si tako ružan! - Fiju! Fiju! - tog trenutka dva metka fijuknuše iz lovačke puške i oba gusana padoše mrtva u trsku.
- Fiju! - ponovo se razleže pucanj i čitavo jato divljih gusaka se diže iz trske. Sada poče pucnjava za njima. To je počinjao veliki lov. Lovci su polegli oko močvare, a neki su se popeli i na drveće čije su grane padale na močvaru. Plavičasti dim se poput oblaka provlačio između tamnog drveća i dugo se rasplinjavao iznad močvare, a lovački psi su kroz šaš i trsku jurili preko te močvare. Kako se samo uplašilo jadno pače! Zakrenulo je glavu da je sakrije pod krilo, ali u tom trenutku pred njim se pojavila strašna psina, isplazila jezik, a oči sevaju. Psina iskezila zube, gotovo je njuškom dotakla pače, ali ga ne taknu, nego ode kako je i došla.
- Oh, hvala bogu! - odahnu pače. - Toliko sam ružan da me ni pas ne želi ugristi. - I tako je pače ostalo na miru. Ono se šćućurilo, a oko njega su odjekivali pucnji sve jedan za drugim. Tek pri kraju dana nastala je tišina, ali se jadno pače nije usuđivalo ni pomeriti. Pače je još nekoliko sati tako pritajeno čekalo, a onda je pogledalo oko sebe i najednom potrčalo što ga noge nose. Duvao je vetar i pače je jedva gegalo preko njiva i livada. U kasno predveče pače je nekako stiglo do jedne siromašne seljačke kućice, koja je bila tako trošna da ni sama nije znala na koju će se stranu srušiti. A vetar je duvao sve jače i jače i jadno pače je moralo sesti da ga vetar ne bi odneo. Najednom pače opazi da su vrata na kući tako nakrivljena da bi se moglo uvući u kuću. A u toj kući je živela jedna starica sa mačkom i kokoškom. Taj mačak, što ga je starica zvala Sinčićem, znao je izvijati leđa i presti, znao je čak i bacati iskre ako ga je neko u mraku uz dlaku gladio. Kokoška je imala vrlo male i kratke noge i zato su je zvali Kratkonoga. Dobro je nosila jaja i starica ju je volela kao rođeno dete. Odmah ujutro su primetili strano pače i mačak je počeo frkati, a kokoš kokodakati.
- Što je ovo? - začudila se starica i pogledala oko sebe, ali kako je slabo videla, učini joj se da je pače bilo neka ugojena patka što je ovamo zalutala, pa uzviknu: - Gle ti lepe lovine! Sad ću imati i pačjih jaja! Samo da nije patak? To ćemo mi već videti! - I starica odluči pričekati tri nedelje - za to vreme će videti hoće li pače nesti jaja. Tri nedelje su prošle, ali jaja ni za lek. Mačak je bio gospodar u kući, a kokoška gospodarica. Stalno su govorili: "Mi i svet!", jer su smatrali da oni predstavljaju polovinu sveta, i to onu bolju. Pače je smatralo da se i drugačije može gledati na te stvari, ali kokoška nije trpela njegovo mudrovanje.
- Možeš li ti nesti jaja? - pitala ga ona.
- Ne mogu...
- E, onda ne otvaraj svoj kljun!
A mačak ga je pitao:
- A znaš li ti izvijati leđa? Znaš li presti i dlakom bacati iskre?
- Ne znam.
- E, onda se ne uplići kad pametniji govore!
Snuždeno i ojađeno, pače se povuklo u ćošak i počelo maštati o svežem vazduhu i toplom suncu. I odjednom ga je obuzela neodoljiva želja da zapliva. Nije moglo izdržati, a da to ne kaže i kokoši.
- Šta ti je u glavu došlo! - dočekala je ona. - Nemaš pametnijeg posla, pa ti gluposti u glavu dolaze. Bolje bi ti bilo da nosiš jaja ili da predeš, onda ne bi ludovao.
- Ah, a tako je divno plivati po vodi! - uzdahnulo je pače. - Nema ništa lepše nego kada zaroniš i glavom dođeš do dna!
- Čudna mi zadovoljstva! - nasmeja se kokoška. - Ti si pošašavio. Mačak je najpametnije stvorenje koje znam, pa njega upitaj da li on voli plivati i roniti! A o sebi neću ni govoriti! A pitaj i našu staru gazdaricu, od nje na svetu pametnije nema!
Pitaj je bi li ona htela plivati i tonuti na dno!
- Vi mene ne razumete! - reklo je pače.
- Ako te mi ne razumemo, ko će te onda razumeti?
Ne misliš valjda da si pametniji i od mačka i naše gazdarice, a o sebi da i ne govorim. Ne diži nos, drago dete, radije zahvali Bogu na svemu dobrom kojim si nagrađen. Zar nisi došao u toplu sobu i u društvo od kojeg možeš nešto naučiti? Ali ti si obično blebetalo i nije nimalo lepo s tobom prijateljevati! Ja ti želim samo dobro, zato ti i govorim neprijatne stvari. Po tome se i poznaje pravi prijatelj. Zato ti kažem: gledaj ti da što pre naučiš nositi jaja i da se naučiš presti i bacati iskre.
- A meni se čini da ću ja morati u široki svet! - odgovorilo je pače.
- E, onda srećan ti put! - dočekala je kokoška.
I pače je zaista otišlo. Ono je plivalo i ronilo, ali su ga zbog njegove ružnoće sve životinje popreko gledale. Tako je i jesen došla. Lišće u šumi je požutelo, potamnelo i opalo. Vetar se poigravao sa opalim lišćem, a u vazduhu se već osećala zima - već su se nadvili tamni oblaci puni kiše i snega, a na ogradi je stajao gavran i od hladnoće graktao: "Gra-gra!" Jeza je hvatala pri samoj pomisli na zimu. Za jadno pače su se približavali crni dani! Jedne večeri kad je već sunce zalazilo, iza grmlja se u rumenilu sunca pojavilo čitavo jato divnih velikih ptica. Takve divote pače još nikada nije videlo. Te ptice sa dugačkim i vitkim vratovima bile su veličanstvene u sjaju svoje nežne beline. To su bili labudovi koji su, klikćući i šireći dugačka krila, leteli iz tih hladnih krajeva u južne predele gde se vode ne smrzavaju. Labudovi su leteli visoko, visoko i malo pače je obuzeo neki čudan osećaj. Ono se na vodi okretalo poput nekog točka, a onda je najednom isteglo vrat i podiglo glavu koliko je moglo i pustilo tako snažan i prodoran krik da se i samo od njega uplašilo. Pače nikako nije moglo odvojiti pogled od tih divnih i srećnih ptica. A kada su one potpuno nestale iz njegovog vidokruga, pače je ponovo zaronilo na dno, a kada je opet izronilo iz vode, ono je bilo kao izvan sebe. Ono nije znalo ni kako se te ptice zovu, ni kuda lete, ali je osećalo da ih je zavolelo kako ništa dosad nije volelo. Međutim, pače im nije zavidelo - ta kako bi ono moglo poželeti da bude onako lepo! Ono bi bilo presrećno kada bi ga bar patke primile u svoju sredinu. Jadno ružno pače!
A zima je bila hladna, tako hladna! Pače je moralo stalno plivati da se voda ne bi zaledila, ali se otvor u kojem je pače plivalo ipak iz noći u noć smanjivao. Pače je moralo svom snagom veslati svojim nožicama da bi sprečilo potpuno zamrzavanje vode, ali je najzad sasvim malaksalo, zastalo je i zamrzlo se u novoj kori leda. Ujutro je naišao neki seljak, pa kada vide šta se dogodilo, on razbi led svojom desnom klompom i odnese pače svojoj ženi. U njihovoj kući pače je opet oživelo. Njihova deca su se htela igrati sa njim, ali ono je pomislilo da mu i ona žele napakostiti, pa se dalo u beg. Bežeći od njih, palo je u posudu sa mlekom i tako čitavu prostoriju poprskalo mlekom. Žena zavika, poče mahati rukama i pače u strahu upade u posudu sa maslom, pa zatim u posude punu brašna i tek onda se, onako brašnjavo, nekako nađe na podu. Istom sada nasta prava gužva. Žena diže graju, a deca uz smeh i viku potrčaše uhvatiti pače. Sva sreća pa su vrata bila otvorena, te pače pobeže napolje, zavuče se pod grm i iznemoglo klonu u sveži sneg. I suviše bi bilo tužno kada bi pričali sve nevolje koje je pače propatilo tokom duge zime. Ležalo je u maloj bari među trskama sve dok nije dugo očekivano sunce opet zasjalo i ugrejalo. A onda su i ševe zapevale i nastalo je divno proleće. Jednog dana pače zamahne krilima, a ona, sada ojačala, zašuštaše jače nego ikada pre i pače se vinu uvis. Pače još nije ni došlo k sebi od uzbuđenja, a već se našlo u nekom vrtu gde su cvetale jabuke i opijao miris jorgovana što se svojim granama nadneo nad vodu dubokog kanala. O, kako je to sve bilo divno! Kako je opijao dah proleća! Šušteći krilima i lagano klizeći po vodi, najednom su se iza grmlja pojavila tri bela labuda. Pače je već videlo takve ptice, ali sada, kada ih ugleda tu pred sobom, obuze ga neizdrživa tuga i ono uzdahnu:
- Poleteću u susret tim kraljevskim pticama! Znam, ubiće me jer im se ovako ružan usuđujem približiti. Ali neka! Bolje je da me oni ubiju nego da me patke grizu, kokoške kljucaju i tera ona devojka na dvorištu. Bolje mi je da umrem tako nego da skapavam na zimi! - I pače prhnu u vodu i zapliva prema divnim labudovima, a kada ga labudovi ugledaše, oni uzdignutih krila poleteše prema njemu.
- Evo, ubijte me! - promuca jadno pače i nakloni glavu prema vodi da tako dočeka svoju smrt. Ali šta je to? Na glatkoj vodenoj površini pače ugleda sebe! To više nije bilo ono nezgrapno, sivo i ružno pače, nego pravi pravcati labud! Nije bilo presudno to što se izlegao u pačjem gnezdu, nego to što je na svet došao iz labuđeg jajeta! Posle svih onih nevolja i stradanja kroz koje je prošao, mladi labud je, eto, dočekao dane radosti. I on je zaista znao ceniti ovaj trenutak sreće! Veliki labudovi su plovili oko njega i milovali ga svojim kljunovima. U vrt je dotrčalo nekoliko dečaka i devojčica i počeli su u vodu bacati komadiće hleba i zrnje. Najednom je najmlađi dečak uzviknuo: - Evo novog labuda! - I svi ostali se obradovaše i zapljeskaše: - Novi labud! Novi labud!
Poskakujući od radosti, deca su otrčala po svoje roditelje, a kad su se svi okupili oko labudova, svi su u jedan glas ponavljali:
- Ovaj labud je najlepši! Najmlađi, a najljepši! - A stari labudovi se izmakoše i pred njim se pokloniše. Mladi labud se zastide i sakri glavu pod levo krilo. Od velike sreće bio je potpuno zbunjen. Bio je ponesen osećajem iznenadne sreće, ali ne i osećajem oholosti, jer nijedno dobro srce nije sklono oholosti. Dobro se on sećao toga kako su ga progonili i ismejavali, a sada mu, eto, govore da je najlepši među ovim divnim pticama. Rascvetali jorgovan pruža svoje grane prema njemu, a sunce ga greje tako toplo i tako nežno. I mladi labud raširi krila, podiže glavu i iz dubine srca zaklikta:
- Kad sam bio ružno pače, o ovakvoj sreći ni sanjao nisam!- Kad sam bio ružno pače, o ovakvoj sreći ni sanjao nisam!
Divno je bilo u polju: leto u punom jeku, pšenica se zlati, zob zeleni, seno po zelenim livadama stavljeno u stogove, a roda korača na svojim dugačkim crvenim nogama i nešto gunđa egipatskim jezikom koji je naučila od majke. Oko njiva i livada prostiru se velike šume, a u šumama svetlucaju duboka jezera. Zaista, divno je bilo u polju. Na sunčanoj poljani nalazio se stari zamak opasan dubokim jezerima. Od njegovih zidina pa sve do jezera, naraslo je tako bujno i visoko vodeno bilje i šaš da se iz njih ni dečak ne bi video. U tom gustom čestaru, u svom gnezdu sedela je jedna patka. Njoj je već dosadilo da sedi tako dugo, jer joj niko nije dolazio - sve ostale patke su više volele plivati po jezerima nego sedeti pod rastinjem i sa njom trabunjati. Najzad se u jajima začulo kljucanje i tanko "piju-piju", oživela su žumanca, ljuske su počele pucati i iz njih su pačići počeli provirivati svoje glavice.
- Kva-kva! Brže-brže! - požurivala ih je patka. Iskobeljavši se iz ljuski što su brže mogli, pačići se počeše ogledati na sve strane pod tom kupolom od zelenog lišća. Mati ih je pustila da razgledaju koliko hoće, jer je zelenilo prijatno za oči.
- Oh, koliki je svet! - čudili su se pačići, jer su sada zaista imali mnogo više mesta nego kad su u jajima ležali.
- Vi mislite da je to čitav svet? - dočekala je patka. - Svet se prostire daleko s one strane vrta, sve do sveštenikove njive, ali ja tamo još nikada nisam bila... Eto, sad ste se valjda svi izlegli - rekla je patka i pogledala.
- Ne, nisu svi. Najveće jaje još je čitavo. Pa koliko ću još čekati? Već mi je dojadilo! - rekla je patka i opet sela.
- Pa, kako je, kako? - zabrzala je njena stara prijateljica dolazeći joj u posetu.
- Ah, s jednim jajetom se nekako oteglo! - požalila joj se domaćica. - Nikako da se izleže pače. A pogledaj samo ove! Na svetu ih nema lepših! Svi liče na oca, na onog mangupa što nas još nije došao ni videti.
- Daj da vidim to jaje koje se neće otvoriti - rekla je njena stara prijateljica. - Veruj mi, to je ćureće jaje. I meni su tako jednom podvalili, pa sam sa mladuncima muku mučila: boje se vode ko ničega! Vikala sam na njih, pretila, ali sve uzalud. Daj da vidim to jaje! E, rekla sam ja, to je ćureće jaje! Bolje će biti, ostavi ti njega i hajde uči pačiće plivati!
- A neka, još ću malo posedeti - rekla je domaćica. - Kad sam već toliko sedela, sešću još malo.
- Kako hoćeš - otegla je stara patka i odgegala prema vodi. Najzad se raspuklo i veliko jaje. "Piju-piju!" zapijuckalo je mladunče i iskobeljalo se iz ljuske. Bilo je to neobično veliko i ružno pače. Patka ga pogleda i pomisli: Nekako je neobično veliko. Nijedno mi nije takvo. Nije valjda ćučić? Ali i to ćemo mi brzo videti. Moraće u vodu, makar ga gurala!
Uutro je osvanuo divan dan. Sunce je mamilo između gustih listova i majka zajedno sa svojim pačićima krene na jezero. Dođe do vode i skoči. "Kva-kva" - dozivala je mati pačiće i oni su sve jedno za drugim počeli skakati u vodu. Kako koje pače skoči tako i potone, ali odmah spretno izroni i počne plivati tako da ga je milina pogledati. Nožice su im same od sebe veslale. Svi su sada plivali, plivalo je čak i ono ružno pače.
- Ne, neće biti da je ćurić! - razmišljala je majka. - Gledaj samo kako lepo vesla nožicama i kako se uspravno drži! To je moje rođeno pače. A ako ga malo bolje pogledaš nije ni tako ružno. - Kva-kva! - povika pačićima.
- Plivajte za mnom, povešću vas u svet da vas pokažem pačjem svetu. Samo se držite uza me da vas šta god ne zgazi. I dobro se čuvajte mačke! - I tako stigoše na pačje sastajalište. Tamo je vladala nečuvena graja. Dve porodice su se tukle oko jedne jeguljine glave sve dok tu glavu nije ugrabila neka mačka.
- Eto, vidite, tako vam je na svetu! - rekla je patka i obliznula kljun, jer i njoj se jela jeguljina glava. - A sad se požurite pokloniti onoj staroj patki. Ona je ovde najotmenija. U njenim žilama teče prava španska krv, zato je tako i debela. Kao što vidite, ona oko noge ima crvenu traku. To je nešto izvanredno lepo i znači najveće odlikovanje što ga jedna patka može dobiti. Ono znači da je čuvaju i da je po tome trebaju prepoznati i ljudi i životinje. Idite lepo i ne okrećite noge unutra. Dobro vaspitani pačići drže noge prema spolja, kao i njihov otac i mati! A sada pognite vratove i recite: kva! - Tako njeni pačići i učiniše, ali patke što su ih posmatrale glasno zakvakaše:
- Kva-kva, što će nam to društvo! Kao da nas ionako nema dosta! Ih, kako samo izgleda ono pače! Ne treba nam ono ovde!
Istog trenutka zalete se jedan patak i uštipne pače za vrat.
- Ne diraj ga! - povika majka. - Ono nikome ne smeta!
- Ali ono je nezgrapno i čudnovato - dočeka patak koji ga je uštipnuo. - Zato ga treba malo udesiti.
- Lepa su to deca u svoje majke! - javila se stara patka sa trakom oko noge. - Sva su lepa, osim onog jednog. Dobro bi bilo kad bi se ono ponovo izleglo!
- Ali to se ne može, milostiva! - rekla je majka. - Istina je, nije lepo, ali je plemenito, a i pliva kao i svako drugo, pa čak i nešto bolje. Kad naraste, valjda će biti lepše i neće biti previše krupno. Predugo je ležalo u jajetu i zato za sada ne izgleda lepo. - I majka ga kljunom pomilova po zatiljku i dodade. - Osim toga, muško je, pa mu taj izgled i ne smeta puno! Prikupiće ono dosta snage da se probije u život!
- A ostali pačići su zaista lepi - rekla je stara patka. - Budite dobri i ponašajte se kao kod svoje kuće - rekla je pačićima. - A ako nađete neku jeguljinu glavu, donesite mi je. - I pačići su se zaista ponašali kao kod svoje kuće. Ali ono jadno pače što se poslednje izleglo i bilo onako ružno, kljucale su i zadirkivale ne samo patke nego i kokoške.
- Nezgrapno je! - govorili su svi, a jedan ćuran što je s mamuzama došao na svet i zato se smatrao carem, šepurio se kao neka jedrilica sa punim jedrima i, sav zajapuren, krenuo je pravo na to jadno pače. Siroto pače više nije znalo kuda će. Bilo je žalosno što je tako ružno i što mu se čitavo pačje mesto ruga. Tako je prošao već prvi dan, a kasnije je bilo sve gore i gore. Svi su proganjali to jadno pače. Pa i njegova rođena braća i sestre su bili grubi prema njemu i stalno su govorili: - Ružan si, da te barem mačak ugrabi!
Čak mu je i mati jednom rekla: - Da te barem više ne vidim. - Patke su ga štipale, kokoši kljucale, a devojka što je hranila živinu ga je terala. To je jadnom pačetu toliko dozlogrdilo da je jednog dana preskočilo ogradu i pobeglo. Male ptice u grmlju su se preplašile i razletele na sve strane.
- Pobjegle su zato što sam tako ružan! - pomislilo je pače i zatvorilo oči. Bežalo je sve dalje dok nije stiglo do močvare gde su živele divlje patke. Tu je umorno i tužno pače preležalo čitavu noć. Kad su se ujutro divlje patke digle, ugledale su svog novog komšiju.
- Ko si ti, odakle si? - pitale su ga one, a pače se okretalo na sve strane i pozdravljalo ih kako je najbolje znalo i umelo.
- Baš si ružan! - rekle su mu patke. - Ali nama to ne smeta, samo da se ne oženiš nekom od nas!
Jadno pače! Ono nije ni pomišljalo na ženidbu. Priželjkivalo je samo da ga puste da leži u trski i da pije vodu iz močvare.
Tu je pače preležalo čitava dva dana, a onda su došle dve guske, ili bolje rečeno, dva divlja gusana. Još su bili vrlo mladi, pa su bili i vrlo drski. - Slušaj prijane! - rekli su mu oni. - Strašno si ružan, ali nam se sviđaš. Hoćeš li s nama, pa ćeš biti ptica selica? Odmah tu, u susednoj močvari, ima nekoliko lepotica divljih gusaka! Divno gaču "ga-ga-ga!" Kod njih možeš imati uspeha iako si tako ružan! - Fiju! Fiju! - tog trenutka dva metka fijuknuše iz lovačke puške i oba gusana padoše mrtva u trsku.
- Fiju! - ponovo se razleže pucanj i čitavo jato divljih gusaka se diže iz trske. Sada poče pucnjava za njima. To je počinjao veliki lov. Lovci su polegli oko močvare, a neki su se popeli i na drveće čije su grane padale na močvaru. Plavičasti dim se poput oblaka provlačio između tamnog drveća i dugo se rasplinjavao iznad močvare, a lovački psi su kroz šaš i trsku jurili preko te močvare. Kako se samo uplašilo jadno pače! Zakrenulo je glavu da je sakrije pod krilo, ali u tom trenutku pred njim se pojavila strašna psina, isplazila jezik, a oči sevaju. Psina iskezila zube, gotovo je njuškom dotakla pače, ali ga ne taknu, nego ode kako je i došla.
- Oh, hvala bogu! - odahnu pače. - Toliko sam ružan da me ni pas ne želi ugristi. - I tako je pače ostalo na miru. Ono se šćućurilo, a oko njega su odjekivali pucnji sve jedan za drugim. Tek pri kraju dana nastala je tišina, ali se jadno pače nije usuđivalo ni pomeriti. Pače je još nekoliko sati tako pritajeno čekalo, a onda je pogledalo oko sebe i najednom potrčalo što ga noge nose. Duvao je vetar i pače je jedva gegalo preko njiva i livada. U kasno predveče pače je nekako stiglo do jedne siromašne seljačke kućice, koja je bila tako trošna da ni sama nije znala na koju će se stranu srušiti. A vetar je duvao sve jače i jače i jadno pače je moralo sesti da ga vetar ne bi odneo. Najednom pače opazi da su vrata na kući tako nakrivljena da bi se moglo uvući u kuću. A u toj kući je živela jedna starica sa mačkom i kokoškom. Taj mačak, što ga je starica zvala Sinčićem, znao je izvijati leđa i presti, znao je čak i bacati iskre ako ga je neko u mraku uz dlaku gladio. Kokoška je imala vrlo male i kratke noge i zato su je zvali Kratkonoga. Dobro je nosila jaja i starica ju je volela kao rođeno dete. Odmah ujutro su primetili strano pače i mačak je počeo frkati, a kokoš kokodakati.
- Što je ovo? - začudila se starica i pogledala oko sebe, ali kako je slabo videla, učini joj se da je pače bilo neka ugojena patka što je ovamo zalutala, pa uzviknu: - Gle ti lepe lovine! Sad ću imati i pačjih jaja! Samo da nije patak? To ćemo mi već videti! - I starica odluči pričekati tri nedelje - za to vreme će videti hoće li pače nesti jaja. Tri nedelje su prošle, ali jaja ni za lek. Mačak je bio gospodar u kući, a kokoška gospodarica. Stalno su govorili: "Mi i svet!", jer su smatrali da oni predstavljaju polovinu sveta, i to onu bolju. Pače je smatralo da se i drugačije može gledati na te stvari, ali kokoška nije trpela njegovo mudrovanje.
- Možeš li ti nesti jaja? - pitala ga ona.
- Ne mogu...
- E, onda ne otvaraj svoj kljun!
A mačak ga je pitao:
- A znaš li ti izvijati leđa? Znaš li presti i dlakom bacati iskre?
- Ne znam.
- E, onda se ne uplići kad pametniji govore!
Snuždeno i ojađeno, pače se povuklo u ćošak i počelo maštati o svežem vazduhu i toplom suncu. I odjednom ga je obuzela neodoljiva želja da zapliva. Nije moglo izdržati, a da to ne kaže i kokoši.
- Šta ti je u glavu došlo! - dočekala je ona. - Nemaš pametnijeg posla, pa ti gluposti u glavu dolaze. Bolje bi ti bilo da nosiš jaja ili da predeš, onda ne bi ludovao.
- Ah, a tako je divno plivati po vodi! - uzdahnulo je pače. - Nema ništa lepše nego kada zaroniš i glavom dođeš do dna!
- Čudna mi zadovoljstva! - nasmeja se kokoška. - Ti si pošašavio. Mačak je najpametnije stvorenje koje znam, pa njega upitaj da li on voli plivati i roniti! A o sebi neću ni govoriti! A pitaj i našu staru gazdaricu, od nje na svetu pametnije nema!
Pitaj je bi li ona htela plivati i tonuti na dno!
- Vi mene ne razumete! - reklo je pače.
- Ako te mi ne razumemo, ko će te onda razumeti?
Ne misliš valjda da si pametniji i od mačka i naše gazdarice, a o sebi da i ne govorim. Ne diži nos, drago dete, radije zahvali Bogu na svemu dobrom kojim si nagrađen. Zar nisi došao u toplu sobu i u društvo od kojeg možeš nešto naučiti? Ali ti si obično blebetalo i nije nimalo lepo s tobom prijateljevati! Ja ti želim samo dobro, zato ti i govorim neprijatne stvari. Po tome se i poznaje pravi prijatelj. Zato ti kažem: gledaj ti da što pre naučiš nositi jaja i da se naučiš presti i bacati iskre.
- A meni se čini da ću ja morati u široki svet! - odgovorilo je pače.
- E, onda srećan ti put! - dočekala je kokoška.
I pače je zaista otišlo. Ono je plivalo i ronilo, ali su ga zbog njegove ružnoće sve životinje popreko gledale. Tako je i jesen došla. Lišće u šumi je požutelo, potamnelo i opalo. Vetar se poigravao sa opalim lišćem, a u vazduhu se već osećala zima - već su se nadvili tamni oblaci puni kiše i snega, a na ogradi je stajao gavran i od hladnoće graktao: "Gra-gra!" Jeza je hvatala pri samoj pomisli na zimu. Za jadno pače su se približavali crni dani! Jedne večeri kad je već sunce zalazilo, iza grmlja se u rumenilu sunca pojavilo čitavo jato divnih velikih ptica. Takve divote pače još nikada nije videlo. Te ptice sa dugačkim i vitkim vratovima bile su veličanstvene u sjaju svoje nežne beline. To su bili labudovi koji su, klikćući i šireći dugačka krila, leteli iz tih hladnih krajeva u južne predele gde se vode ne smrzavaju. Labudovi su leteli visoko, visoko i malo pače je obuzeo neki čudan osećaj. Ono se na vodi okretalo poput nekog točka, a onda je najednom isteglo vrat i podiglo glavu koliko je moglo i pustilo tako snažan i prodoran krik da se i samo od njega uplašilo. Pače nikako nije moglo odvojiti pogled od tih divnih i srećnih ptica. A kada su one potpuno nestale iz njegovog vidokruga, pače je ponovo zaronilo na dno, a kada je opet izronilo iz vode, ono je bilo kao izvan sebe. Ono nije znalo ni kako se te ptice zovu, ni kuda lete, ali je osećalo da ih je zavolelo kako ništa dosad nije volelo. Međutim, pače im nije zavidelo - ta kako bi ono moglo poželeti da bude onako lepo! Ono bi bilo presrećno kada bi ga bar patke primile u svoju sredinu. Jadno ružno pače!
A zima je bila hladna, tako hladna! Pače je moralo stalno plivati da se voda ne bi zaledila, ali se otvor u kojem je pače plivalo ipak iz noći u noć smanjivao. Pače je moralo svom snagom veslati svojim nožicama da bi sprečilo potpuno zamrzavanje vode, ali je najzad sasvim malaksalo, zastalo je i zamrzlo se u novoj kori leda. Ujutro je naišao neki seljak, pa kada vide šta se dogodilo, on razbi led svojom desnom klompom i odnese pače svojoj ženi. U njihovoj kući pače je opet oživelo. Njihova deca su se htela igrati sa njim, ali ono je pomislilo da mu i ona žele napakostiti, pa se dalo u beg. Bežeći od njih, palo je u posudu sa mlekom i tako čitavu prostoriju poprskalo mlekom. Žena zavika, poče mahati rukama i pače u strahu upade u posudu sa maslom, pa zatim u posude punu brašna i tek onda se, onako brašnjavo, nekako nađe na podu. Istom sada nasta prava gužva. Žena diže graju, a deca uz smeh i viku potrčaše uhvatiti pače. Sva sreća pa su vrata bila otvorena, te pače pobeže napolje, zavuče se pod grm i iznemoglo klonu u sveži sneg. I suviše bi bilo tužno kada bi pričali sve nevolje koje je pače propatilo tokom duge zime. Ležalo je u maloj bari među trskama sve dok nije dugo očekivano sunce opet zasjalo i ugrejalo. A onda su i ševe zapevale i nastalo je divno proleće. Jednog dana pače zamahne krilima, a ona, sada ojačala, zašuštaše jače nego ikada pre i pače se vinu uvis. Pače još nije ni došlo k sebi od uzbuđenja, a već se našlo u nekom vrtu gde su cvetale jabuke i opijao miris jorgovana što se svojim granama nadneo nad vodu dubokog kanala. O, kako je to sve bilo divno! Kako je opijao dah proleća! Šušteći krilima i lagano klizeći po vodi, najednom su se iza grmlja pojavila tri bela labuda. Pače je već videlo takve ptice, ali sada, kada ih ugleda tu pred sobom, obuze ga neizdrživa tuga i ono uzdahnu:
- Poleteću u susret tim kraljevskim pticama! Znam, ubiće me jer im se ovako ružan usuđujem približiti. Ali neka! Bolje je da me oni ubiju nego da me patke grizu, kokoške kljucaju i tera ona devojka na dvorištu. Bolje mi je da umrem tako nego da skapavam na zimi! - I pače prhnu u vodu i zapliva prema divnim labudovima, a kada ga labudovi ugledaše, oni uzdignutih krila poleteše prema njemu.
- Evo, ubijte me! - promuca jadno pače i nakloni glavu prema vodi da tako dočeka svoju smrt. Ali šta je to? Na glatkoj vodenoj površini pače ugleda sebe! To više nije bilo ono nezgrapno, sivo i ružno pače, nego pravi pravcati labud! Nije bilo presudno to što se izlegao u pačjem gnezdu, nego to što je na svet došao iz labuđeg jajeta! Posle svih onih nevolja i stradanja kroz koje je prošao, mladi labud je, eto, dočekao dane radosti. I on je zaista znao ceniti ovaj trenutak sreće! Veliki labudovi su plovili oko njega i milovali ga svojim kljunovima. U vrt je dotrčalo nekoliko dečaka i devojčica i počeli su u vodu bacati komadiće hleba i zrnje. Najednom je najmlađi dečak uzviknuo: - Evo novog labuda! - I svi ostali se obradovaše i zapljeskaše: - Novi labud! Novi labud!
Poskakujući od radosti, deca su otrčala po svoje roditelje, a kad su se svi okupili oko labudova, svi su u jedan glas ponavljali:
- Ovaj labud je najlepši! Najmlađi, a najljepši! - A stari labudovi se izmakoše i pred njim se pokloniše. Mladi labud se zastide i sakri glavu pod levo krilo. Od velike sreće bio je potpuno zbunjen. Bio je ponesen osećajem iznenadne sreće, ali ne i osećajem oholosti, jer nijedno dobro srce nije sklono oholosti. Dobro se on sećao toga kako su ga progonili i ismejavali, a sada mu, eto, govore da je najlepši među ovim divnim pticama. Rascvetali jorgovan pruža svoje grane prema njemu, a sunce ga greje tako toplo i tako nežno. I mladi labud raširi krila, podiže glavu i iz dubine srca zaklikta:
- Kad sam bio ružno pače, o ovakvoj sreći ni sanjao nisam!- Kad sam bio ružno pače, o ovakvoj sreći ni sanjao nisam!
MALO POZORIŠTE "DUŠKO RADOVIĆ"
U okviru emisije "Bajka u 7" deca će moći da čuju audio bajku "Palčica" H. K. Andersena.
SREDA, 15. april 2020. u 19:00 - na
https://www.youtube.com/channel
U okviru emisije "Bajka u 7" deca će moći da čuju audio bajku "Palčica" H. K. Andersena.
SREDA, 15. april 2020. u 19:00 - na
https://www.youtube.com/channel
ZA RADOZNALE:
Hans Kristijan Andersen je rođen 2. aprila 1805. godine u Danskoj u porodici siromašnog obućara. Poznat je deci širom sveta po bajkama: "Princeza na zrnu graška", "Ružno pače", "Palčica", "Carevo novo odelo", "Devojčica sa šibicama", "Mala sirena"...
Sa 14 godina, nakon smrti oca, odlazi u Kopenhagen i počinje da se bavi pisanjem. Pisao je pesme, priče, drame, ali je zapamćen kao bajkopisac. U čast Andersenu ustanovljen je Svetski dan dečje knjige (2.april).
Hans Kristijan Andersen je rođen 2. aprila 1805. godine u Danskoj u porodici siromašnog obućara. Poznat je deci širom sveta po bajkama: "Princeza na zrnu graška", "Ružno pače", "Palčica", "Carevo novo odelo", "Devojčica sa šibicama", "Mala sirena"...
Sa 14 godina, nakon smrti oca, odlazi u Kopenhagen i počinje da se bavi pisanjem. Pisao je pesme, priče, drame, ali je zapamćen kao bajkopisac. U čast Andersenu ustanovljen je Svetski dan dečje knjige (2.april).
RSS Feed
