ZMAJ JOVAN JOVANOVIĆ
Veliki pesnik srpski Z m a j J o v a n J o v a n o v i ć rodio se 23. novembra 1833. godine u Novome Sadu. Osnovnu školu i niže razrede gimnaziske učio je u mestu svoga rođenja, a više razrede dovršio je u Halašu i u Požunu. Svršivši gimnaziju, počeo je pravne nauke učiti u Pešti, produžio je u Pragu i svršio u Beču, posle čega se vratio u Novi Sad, gde je bio naskoro izabran za gradskoga podbeležnika. Književni mu je rad već bio privukao svu pažnju, i on da ostavku pa pokrene književni list "Javor". U to doba pada i ženidba njegova, a iz toga su mu vremena i najlepše ljubavne pesme "Đulići". U početku 1863. godine postane nadzornik Tekelijanuma u Pešti. Tada se — žudeći za samostalnim životom — upiše u medicinski fakultet iz koga iziđe kao doktor medicine. Još je za to vreme uređivao i humoristički list "Zmaj" od kuda mu je došao i popularni nadimak. Godinu dana po tom dođe u Novi Sad i tu se nastani kao praktični lekar, razvijajući sve više književnu radnju. Odatle pređe u Pančevo, gde pokrene nov humorističan list "Žižu". Kad mu tu umre neprežaljena, opevana i oplakana supruga Ruža, on se preseli u Karlovce a odatle ode uskoro u Futog za opštinskoga lekara. Pored teških porodičnih žalosti dotle tu ga snađe i poslednja: umre mu i poslednje dete Smiljka, te on ostavi Futog i preseli se u Novi Sad. Ime je njegovo već dotle bilo čuveno i slavno u svemu Srpstvu. Godine 1874. proslavljena je u Novom Sadu dvadesetpetogodišnjica njegova pevanja. Dve godine docnije pređe u sremsko selo Kamenicu kao opštinski lekar. Za tim je došlo pokretanje i trećega humorističkoga lista "Starmaloga" koji je ponikao kao produženje šaljivoga odeljka u odličnoj "Ilustrovanoj Ratnoj Kronici" koju je Jovanović lepo uređivao za vreme srpskih i ruskih ratova protiv Turske 1876.—1878. Naskoro se po tom preselio u Beograd, gde je postao dramaturg Narodnoga Pozorišta. Zahvalivši i na toj službi, odselio se u Beč gde je pored rada praktičnoga lekara pokrenuo 1881. dečji književni list "Neven". Odatle se posle nekoliko godina vratio u Beograd gde je živeo kao privatni i kao opštinski lekar. U početku 1892. godine Narodna Skupština odluči da se Lj. P. Nenadoviću i Z. J. Jovanoviću dok su živi izdaje u ime narodnoga priznanja za književni rad njihov godišnje po četiri hiljade dinara iz državne blagajne. Obojica su to primali do dana svoje smrti. S jeseni 1898. Jovanović ostavi Beograd i ode u Zagreb, gde je inicijativom zagrepskih Srba a učešćem izaslanika iz svega Srpstva najsvečanije proslavljena pedesetogodišnjica njegova pevanja 13. juna 1899. godine. U poslednje se doba opet vratio svojoj dragoj Kamenici, gde je 1. juna 1904. preminuo a posle četiri dana i pogreben jedinstvenim učešćem zahvalne mu Srbadije. --
Prošlo je doba kad se od pesnika tražilo da mu spoljna strana života bude neobična, romantična. Pesnik je čovek drukčije duše, drukčijih osećaja, ali zato tražiti da život njegov obiluje srednjevekovnom romantikom ritera i trubadura a prevideti onaj neobični život u duši njegovoj značilo bi stvari ocenjivati po spoljnim utiscima. Otudaje i Zmajev život po obliku prost, jednostavan, ali je život duše njegove jedinstven, neobičan.
Pa ipak se zna da je Sima Milutinović blagoslovio maloga Zmaja još u kolevci, poželevši mu: "Da Bog da bio pesnik!" I Zmaj je bio, i ostao, pesnik.
Književna istorija ocenjuje literarnu produkciju jednoga naroda, klasifikuje snage, koje su se javljale na polju književnom, pa, izričući svoj sud o pojedincima kao i čitavim generacijama, određuje svakome mesto koje mu pripada. U Istoriji Srpske Književnosti časno je mesto koje je dobilo ime Zmaja Jovana Jovanovića. Nenarodni pravac pevanja u kome se moradoše slomiti i onako silni darovi kao što je bio dar Mušickoga, nije mogao za večita vremena gospodovati u književnoj poeziji srpskoj. Pojedini su se darovi stali otimati te je stvorena neka sredina u kojoj je bilo i lepih talenata, ali epohu stvara Branko koji ipak umire mlad. Srpska se umetnička poezija posle sjajne pojave Brankove ne bi ni u kom slučaju vraćala starim tonovima, ali je za njeno razviće prava sreća što Brankovu muzu prihvaćaju Jovan Jovanović i Đura Jakšić. Zastava na kojoj je ispisano znamenje novog doba srpske pesme ne savija se posle smrti Brankove; ona se veselo leprša u rukama dvojice vojvoda, a oko nje se kupi mlada i čila Srbadija. Ali držeći je u ruci svojoj više od polovine stoleća, Jovanović je na njoj ne samo pozlatio zapis, nego ga je popunio, izveo na širu osnovicu i učinio opštim znamenjem narodnim. Onome što je Branko u "Đačkom Rastanku" samo naglasio posvetio je Jovanović čitavu malu literaturu, postavši na taj način i Tirtej narodni i Hafis nežnih srdaca i Juvenal srdžbe patriotske. Taj literarno-istoriski značaj Jovanovićev zavidni je deo onoga što skupa čini slavu imena njegova.
Zmaj se u književnosti javio prvi put pesmom "Proletnje jutro", ispevanom 1849. a štampanom posle u Letopisu Matice Srpske. On počinje toplu pesmu baš one godine kad mnoga srca srpska zahvati studen, kad se spremaše da počne opšte razočaranje narodno. U onda mladom pesniku Jovanoviću proviđenje dade Srpstvu za sve teške gubitke bogatu naknadu.
Godine 1882. završenoje izdanje velike "Pevanije" Zmajeve. Njoj je docnije došla u dopunu "Druga Pevanija" — dve knjige u izdanju Srpske Književne Zadruge — i po tom "Snohvatice".
Dve najlepše vrline koje prate pravi dar pesnički srele su se i zbratimile u pesničkoj duši Zmajevoj. Jedna je u neposrednosti, kojom je Zmaj zahvatio i za punu polovinu stoleća i više vodio dušu čitaočevu, dušu naroda srpskog; druga je u savremenosti njegova pevanja. Savremenost je njena pravilno shvaćena kad je rečeno: "Što Jovanoviću kao pesniku najviše vrednosti daje, to je, što je on pesnik svoga vremena. Danas se ište od pesnika da u njegovu srcu prevri ono što vri u glavama najboljih ljudi njegova vremena — da je kao neki preteča-pesnik. A Jovanović je takav pesnik."
Za patriotsku se pesmu traži mnogo, ako se hoće da ona ne bude prazna deklamacija, Zmajeve pesme te vrste jesu prave pesme. Svaka od njih ima snage da krepi naše patriotske osećaje, tako da izgleda kao zvono koje zove na bogomolju, kao praznično ruho. Zato je svaki patriotski poklič Zmajev bio za sva srca srpska snažan, onako kao što veli Mandušić sa svoj dževerdar:
U hiljadi drugijeh pušaka
Poznati ga šćaše kada pukne!
Ljubav je bila pesniku poznata u najidealnijoj lepoti, i on je njoj posvetio najlepše pesme svoje. Srpsko srce ne može poželeti lepših ljubavnih pesama od onih što su savijene u kitu mirisnih "Đulića" kojima odgovaraju tužni "Đulići Uveoci".
Ali slika života ima i svoje naličje. Podižući vrlinu, pesnik je morao da žigoše porok. Otuda čitav niz satiričnih pesama. U njima kad što smešna strana čovekova života izlazi sama na vidik, ali su mnogo pretežnije između njih one koje čine da duša usplamti gnevom. Pesnik često kazuje neposredno; ali se još češće on sa svojim razmišljanjem povuče pošto je izneo sliku posle koje sam čitalac razmišlja.
Dečje pesme dovoljno je bilo da počne pevati Zmaj, pa da se stvori čitava — u nas dotle gotovo nepoznata — književnost te vrste.
U prepevanju je tuđih pesnika Zmaj bio nedostižan, i njegovi su prepevi često natkriljavali uzorne oriđinale.
Loš je bio jedan kamen temeljac na kome je Zmaj naročito osnivao svoju poetsko-filosofsku religiju, a to je njegovo verovanje da će ideja srpsko-hrvatskog bratstva preživeti sva iskušenja i biti simbol uzvišenih težnja Srba i Hrvata. --
Zmaj je bio član Srpske Kraljevske Akademije, Matice Srpske i drugih domaćih društava; bio je član madžarskog književnog Kišfaludijeva Društva koje je slavilo njegove jubileje i na grobu mu se naročito poklonilo — ali je on vrh svega bio član velike duhovne zajednice srpskoga naroda, bivajući mu i učitelj i sudija i vođ duhovni i preporođujući ga za srećniji život u budućnosti u kojoj će iz godine u godinu bivati sve milije i uzvišenije ime njegovo, ime velikoga čoveka i Srbina — Zmaja Jovana Jovanovića!
Veliki pesnik srpski Z m a j J o v a n J o v a n o v i ć rodio se 23. novembra 1833. godine u Novome Sadu. Osnovnu školu i niže razrede gimnaziske učio je u mestu svoga rođenja, a više razrede dovršio je u Halašu i u Požunu. Svršivši gimnaziju, počeo je pravne nauke učiti u Pešti, produžio je u Pragu i svršio u Beču, posle čega se vratio u Novi Sad, gde je bio naskoro izabran za gradskoga podbeležnika. Književni mu je rad već bio privukao svu pažnju, i on da ostavku pa pokrene književni list "Javor". U to doba pada i ženidba njegova, a iz toga su mu vremena i najlepše ljubavne pesme "Đulići". U početku 1863. godine postane nadzornik Tekelijanuma u Pešti. Tada se — žudeći za samostalnim životom — upiše u medicinski fakultet iz koga iziđe kao doktor medicine. Još je za to vreme uređivao i humoristički list "Zmaj" od kuda mu je došao i popularni nadimak. Godinu dana po tom dođe u Novi Sad i tu se nastani kao praktični lekar, razvijajući sve više književnu radnju. Odatle pređe u Pančevo, gde pokrene nov humorističan list "Žižu". Kad mu tu umre neprežaljena, opevana i oplakana supruga Ruža, on se preseli u Karlovce a odatle ode uskoro u Futog za opštinskoga lekara. Pored teških porodičnih žalosti dotle tu ga snađe i poslednja: umre mu i poslednje dete Smiljka, te on ostavi Futog i preseli se u Novi Sad. Ime je njegovo već dotle bilo čuveno i slavno u svemu Srpstvu. Godine 1874. proslavljena je u Novom Sadu dvadesetpetogodišnjica njegova pevanja. Dve godine docnije pređe u sremsko selo Kamenicu kao opštinski lekar. Za tim je došlo pokretanje i trećega humorističkoga lista "Starmaloga" koji je ponikao kao produženje šaljivoga odeljka u odličnoj "Ilustrovanoj Ratnoj Kronici" koju je Jovanović lepo uređivao za vreme srpskih i ruskih ratova protiv Turske 1876.—1878. Naskoro se po tom preselio u Beograd, gde je postao dramaturg Narodnoga Pozorišta. Zahvalivši i na toj službi, odselio se u Beč gde je pored rada praktičnoga lekara pokrenuo 1881. dečji književni list "Neven". Odatle se posle nekoliko godina vratio u Beograd gde je živeo kao privatni i kao opštinski lekar. U početku 1892. godine Narodna Skupština odluči da se Lj. P. Nenadoviću i Z. J. Jovanoviću dok su živi izdaje u ime narodnoga priznanja za književni rad njihov godišnje po četiri hiljade dinara iz državne blagajne. Obojica su to primali do dana svoje smrti. S jeseni 1898. Jovanović ostavi Beograd i ode u Zagreb, gde je inicijativom zagrepskih Srba a učešćem izaslanika iz svega Srpstva najsvečanije proslavljena pedesetogodišnjica njegova pevanja 13. juna 1899. godine. U poslednje se doba opet vratio svojoj dragoj Kamenici, gde je 1. juna 1904. preminuo a posle četiri dana i pogreben jedinstvenim učešćem zahvalne mu Srbadije. --
Prošlo je doba kad se od pesnika tražilo da mu spoljna strana života bude neobična, romantična. Pesnik je čovek drukčije duše, drukčijih osećaja, ali zato tražiti da život njegov obiluje srednjevekovnom romantikom ritera i trubadura a prevideti onaj neobični život u duši njegovoj značilo bi stvari ocenjivati po spoljnim utiscima. Otudaje i Zmajev život po obliku prost, jednostavan, ali je život duše njegove jedinstven, neobičan.
Pa ipak se zna da je Sima Milutinović blagoslovio maloga Zmaja još u kolevci, poželevši mu: "Da Bog da bio pesnik!" I Zmaj je bio, i ostao, pesnik.
Književna istorija ocenjuje literarnu produkciju jednoga naroda, klasifikuje snage, koje su se javljale na polju književnom, pa, izričući svoj sud o pojedincima kao i čitavim generacijama, određuje svakome mesto koje mu pripada. U Istoriji Srpske Književnosti časno je mesto koje je dobilo ime Zmaja Jovana Jovanovića. Nenarodni pravac pevanja u kome se moradoše slomiti i onako silni darovi kao što je bio dar Mušickoga, nije mogao za večita vremena gospodovati u književnoj poeziji srpskoj. Pojedini su se darovi stali otimati te je stvorena neka sredina u kojoj je bilo i lepih talenata, ali epohu stvara Branko koji ipak umire mlad. Srpska se umetnička poezija posle sjajne pojave Brankove ne bi ni u kom slučaju vraćala starim tonovima, ali je za njeno razviće prava sreća što Brankovu muzu prihvaćaju Jovan Jovanović i Đura Jakšić. Zastava na kojoj je ispisano znamenje novog doba srpske pesme ne savija se posle smrti Brankove; ona se veselo leprša u rukama dvojice vojvoda, a oko nje se kupi mlada i čila Srbadija. Ali držeći je u ruci svojoj više od polovine stoleća, Jovanović je na njoj ne samo pozlatio zapis, nego ga je popunio, izveo na širu osnovicu i učinio opštim znamenjem narodnim. Onome što je Branko u "Đačkom Rastanku" samo naglasio posvetio je Jovanović čitavu malu literaturu, postavši na taj način i Tirtej narodni i Hafis nežnih srdaca i Juvenal srdžbe patriotske. Taj literarno-istoriski značaj Jovanovićev zavidni je deo onoga što skupa čini slavu imena njegova.
Zmaj se u književnosti javio prvi put pesmom "Proletnje jutro", ispevanom 1849. a štampanom posle u Letopisu Matice Srpske. On počinje toplu pesmu baš one godine kad mnoga srca srpska zahvati studen, kad se spremaše da počne opšte razočaranje narodno. U onda mladom pesniku Jovanoviću proviđenje dade Srpstvu za sve teške gubitke bogatu naknadu.
Godine 1882. završenoje izdanje velike "Pevanije" Zmajeve. Njoj je docnije došla u dopunu "Druga Pevanija" — dve knjige u izdanju Srpske Književne Zadruge — i po tom "Snohvatice".
Dve najlepše vrline koje prate pravi dar pesnički srele su se i zbratimile u pesničkoj duši Zmajevoj. Jedna je u neposrednosti, kojom je Zmaj zahvatio i za punu polovinu stoleća i više vodio dušu čitaočevu, dušu naroda srpskog; druga je u savremenosti njegova pevanja. Savremenost je njena pravilno shvaćena kad je rečeno: "Što Jovanoviću kao pesniku najviše vrednosti daje, to je, što je on pesnik svoga vremena. Danas se ište od pesnika da u njegovu srcu prevri ono što vri u glavama najboljih ljudi njegova vremena — da je kao neki preteča-pesnik. A Jovanović je takav pesnik."
Za patriotsku se pesmu traži mnogo, ako se hoće da ona ne bude prazna deklamacija, Zmajeve pesme te vrste jesu prave pesme. Svaka od njih ima snage da krepi naše patriotske osećaje, tako da izgleda kao zvono koje zove na bogomolju, kao praznično ruho. Zato je svaki patriotski poklič Zmajev bio za sva srca srpska snažan, onako kao što veli Mandušić sa svoj dževerdar:
U hiljadi drugijeh pušaka
Poznati ga šćaše kada pukne!
Ljubav je bila pesniku poznata u najidealnijoj lepoti, i on je njoj posvetio najlepše pesme svoje. Srpsko srce ne može poželeti lepših ljubavnih pesama od onih što su savijene u kitu mirisnih "Đulića" kojima odgovaraju tužni "Đulići Uveoci".
Ali slika života ima i svoje naličje. Podižući vrlinu, pesnik je morao da žigoše porok. Otuda čitav niz satiričnih pesama. U njima kad što smešna strana čovekova života izlazi sama na vidik, ali su mnogo pretežnije između njih one koje čine da duša usplamti gnevom. Pesnik često kazuje neposredno; ali se još češće on sa svojim razmišljanjem povuče pošto je izneo sliku posle koje sam čitalac razmišlja.
Dečje pesme dovoljno je bilo da počne pevati Zmaj, pa da se stvori čitava — u nas dotle gotovo nepoznata — književnost te vrste.
U prepevanju je tuđih pesnika Zmaj bio nedostižan, i njegovi su prepevi često natkriljavali uzorne oriđinale.
Loš je bio jedan kamen temeljac na kome je Zmaj naročito osnivao svoju poetsko-filosofsku religiju, a to je njegovo verovanje da će ideja srpsko-hrvatskog bratstva preživeti sva iskušenja i biti simbol uzvišenih težnja Srba i Hrvata. --
Zmaj je bio član Srpske Kraljevske Akademije, Matice Srpske i drugih domaćih društava; bio je član madžarskog književnog Kišfaludijeva Društva koje je slavilo njegove jubileje i na grobu mu se naročito poklonilo — ali je on vrh svega bio član velike duhovne zajednice srpskoga naroda, bivajući mu i učitelj i sudija i vođ duhovni i preporođujući ga za srećniji život u budućnosti u kojoj će iz godine u godinu bivati sve milije i uzvišenije ime njegovo, ime velikoga čoveka i Srbina — Zmaja Jovana Jovanovića!
RSS Feed
