Uroš Petrović je rođen 1967.godine. Pored književnosti, bavi se ilustracijom, fotografijom i dizajnom. Objavljivao je priče, članke, pesme, ilustracije i fotografije u mnoštvu letopisa, dnevnih novina, časopisa i antologija (Letopis Matice srpske, National Geographic, Politika, Mons Aureus, Znak Sagite, Detinjstvo, Genius Domus, Refoto, Naš trag, Putevi kulture, Emitor, itd).
Nagrađivan za prozu, poeziju i umetničku fotografiju. (dva puta nagrada Dositejevo pero, dva puta nagrada Neven, nagrada kompanije Novosti Gordana Brajović, nagrada Zmajevih dečjih igara Rade Obrenović, najuspešniji autor Atipike, i nagrada za prozu - Knjaževac, nominacija za međunarodnu nagradu Mali Princ za roman Aven, povelja Momčilo Nastasijević za poeziju, Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, itd.)
Osnivač je i urednik globalnog Mensa World Photo Cup-a. Izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi ilustracije i fotografije, u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu. Član je međunarodnih udruženja umetnika Vinci Artists i Poetic Genius Society.Predsednik je Mense Srbije.
Zagonetne priče Uroša Petrovića su dobitnik nagrade Neven za najbolju naučno popularnu knjigu i nagrade Dositejevo pero (2008).
Peti leptir proglašen je od strane Zmajevih dečjih igara za najbolji roman za decu i mlade u 2007. godini i dodeljena mu je nagrada Rade Obrenović.
Knjiga Misterije Ginkove ulice dobila je nagradu kompanije Novosti "Gordana Brajović", kao i nagradu "Neven".
2011. godine dobio je nagradu Zmajevih dečjih igra za doprinos savremenom izrazu u stvaralaštvu za decu.
Bibliografija:
1. Aven i jazopas u Zemlji Vauka, roman, 2003, 2005.
2. Priče s one strane, pripovetke, 2004.
3. Zagonetne priče - knjiga prva, 2006.
4. Zagonetne priče - knjiga druga, 2006.
5. Peti leptir, roman, 2007.
6. Zagonetne priče - knjiga treća, 2007.
7. Misterije Ginkove ulice, 2008.
8. Zagonetne priče - knjiga četvrta, 2009.
9. Mračne tajne Ginkove ulice, 2011.
AVEN I JAZOPAS U ZEMLjI VAUKA, Uroš Petrović
(Laguna, Beograd, 2004)
Roman je prava uzbudljiva avantura, koja započinje bez uvoda, objašnjenja i bilo kakvog okolišanja.Autor već na prvim stranicama (koje i ne liče na roman), uspeva da zainteresuje čitaoca prikazom čudesnog drveta i živog sveta Ničijeg staništa.Prikazana flora i fauna kao da su preuzete iz neke prirodnjačke enciklopedije.U knjizi se nakon imena biljke / životinje, nalazi njen latinski naziv, a zatim i sve karakteristike koje su dodatno obogaćene preciznim i lepim crno-belim ilustracijama.Šta je onda tu zanimljivo i ko bi uopšte poželeo da čita takvu knjigu?Sve deluje potpuno realno i verodostojno, samo što takvu biljku / životinju nikada niste videli, niti za nju čuli.Maštu već u startu pobuđuje neobično ime prve biljke – Baraba.Baraba je jedini pripadnik svoje vrste, drvo ogromnih razmera, drvo predator, ubojitih listova koji ne služe samo za samodbranu.Zahvaljujući ruži vetrova, listovi Barabe napadaju, seku sve pred sobom, šireći Barabin uticaj.Pored Barabe na ovom prostoru žive još i jazopas, pečurke – kornjačurke, visak zmija, tartuf, potkornjak hrasta i krtica alba.Neke od pomenutih vrsta u prirodi zaista postoje, ali Petrovićevim postupkom granica između stvarnog i izmaštanog sveta briše se i postaje sve manje vidljiva.Čitaocu će dalje u romanu mnogo što šta delovati poznato, ali malo ko će sa sigurnošću moći da tvrdi šta je stvarno a šta ne.
Glavni junak ulazi u knjigu direktno, kao neko koga odavno poznajemo, uveden pričom koja nije fokusirana na njega već na njegovog najboljeg prijatelja, jedinog pripitomljenog jazopsa Gorda. Dečak Aven je belokosi Vilus, pripadnik malobrojnog plemena koje pridržavajući se običajnih zakona živi u izolovanoj sredini, zatvorenoj strmim stenama, čiji jedini izlaz zatvara smrtonosna Baraba. Vilusi nisu znali kakav je svet van njihovog okruženja. Viluska deca su zajednička (ne znaju ko su im roditelji) i imaju belu kosu koja do pozne starosti postaje crna.Ova inverzija boja u odnosu na naš iskustveni svet kao da govori i o inverziji mudrosti, pretežući pri tom na stranu mlađih.Avenova izuzetnost vidljiva je već po tome što je jedino njegova kosa bila bela kao sneg i što se jedino on interesovao za svoje roditelje.Samo ime junaka nudi niz asocijacija, na pozdrav, vedrinu, nevinost, mladost ali i na slavu kojom će se kasnije ovenčati. Kao što je primetila Ljiljana Pešikan Ljuštanović: “Ovakav početak neposredno asocira na tipične inicijacijske priče, u kojima junak, dorastavši, napušta idilični mir rodnog mesta i zaštićenost prvog detinjstva zamenjuje iskušenjima i avanturama... Kada pronađe list Barabe na kome je smeđom smolom ispisana nerazumljiva slikovna poruka, dovršava se njegova separacija iz sveta detinjstva i otpočinje neizvesno putovanje Barabinog Deteta, dečaka mesije koji svojim delanjem treba da spase ugroženi ljudski svet.” [1]
Opisujući živi svet svakog staništa kroz koje će u svojim avanturama Aven prolaziti, Uroš Petrović je sačinio celokupnu biogeografiju prakontinenta Gondvane na kome se radnja odvija.[2] Gradeći i spajajući zamišljene ekosisteme po svim zakonitostima prirode, autor ne samo da je načinio fantastičan svet za svoje junake, već je stvorio edukativan tekst, pomoću kog na zanimljiv način i bez opterećivanja svaki čitalac može saznati nešto novo. U romanu se pojavljuju izmišljene [3], zatim retke ili čak izumrle vrste biljaka i životinja pored onih koje srećemo u svakodnevnom životu.Tako su u romanu pomenute osamdeset i dve biljke od kojih su (već pomenutim postupkom) detaljno objašnjene pedeset i tri.Pored biljaka na stranicama ovog romana našle su se osamdeset i četiri životinje od kojih je detaljno objašnjeno njih sedamdeset i sedam [4].Čitalac ne samo da će upoznati neke nove vrste, već će shvatiti i njihovu rasprostranjenost na osnovu klimatskih uslova, naučiće ponešto iz oblasti geologije, petrologije... i, što je najvažnije, uvideće potrebu za prirodnom ravnotežom koju mi kao stanovnici savremenog sveta konstantno narušavamo. Prolaskom kroz razne nevolje s Avenom, stiču se i praktična znanja o snalaženju u prirodi, npr: boje i osobine otrovnih plodova i pečuraka, pronalaženje vode i hrane... Stranice iz priručnika za preživljavanje u prirodi ovde dobijaju svoju primenu i postaju konkretna mesta, epizode u dinamičnom toku radnje koje pokazuju Avenovu mudrost i snalažljivost, ali i edukuju čitaoce.
Svaka pročitana rečenica otvara niz pitanja i tera na dalje čitanje i razmišljanje. Već sama imena junaka (a pomenutih imenom je u romanu oko četrdeset i sedam) predstavljaju male jezičke mozgalice, koje i ako nemaju jedno definitivno rešenje, raznolikim rešenjima asociraju na neke od osobina junaka[5]. Od čitalaca se ipak zahteva određeno znanje ili bar radoznalost koja bi do novih saznanja dovela.Onaj ko ne zna kakva je to biljka ambrozija neće shvatiti čime su to Vauci planirali da unište kopnene kitove koji se hrane polenom.Mesta u romanu koja je jedan od kritičara okarakterisao kao “nedefinisane fleke” [6] ili nedorečenosti, u stvari su samo delići slagalice koju treba popuniti.To su zadaci za čitaoce s prikrivenim rešenjima, koja se takođe nalaze među koricama knjige [7]. Pažljivi čitalac će vrlo lako naslutiti ko su Avenovi otac i majka, Sipov prijatelj Oden ili šta je ustvari Crno jezero...
Aven će u podzemnim pećinama i tunelima upoznati Sipa, malo lebdeće biće, svetlost podzemlja.Aven će Sipu koji ne razlikuje igru od stvarnosti, dobro i zlo otvoriti nove vidike, a Sip će Avenu pomoći da se kreće kroz podzemlje, ostvari svoj cilj, ali i sabere sopstvene misli, snove, osećanja i želje.Poput Barijeve Zvončice i Sip je na početku posesivan i tvrdoglav da bi kasnije prerastao u pravog požrtvovanog prijatelja.
Vauci predstavljaju neku vrstu bića na međi.Po svojim nagonima oni su zveri koje samo žude za krvlju, ali određeni pripadnici njihove vrste odlikuju se razvijenim zlim umom kojim “...nemilosrdno uništavaju i životinjski i biljni svet, gradeći svojevrsnim genetskim inženjeringom nakazna, himerična bića, opaka i opasna čak i za vlastitu vrstu” [8].Vauci simbolizuju čisto zlo jer uništavaju sve pred sobom.Za njih na svetu ne postoji ništa iznad sopstvenog nagona.Zbog toga su mehanizmi ratovanja ljudskih i vaučkih skupina potpuno različiti. U borbi protiv Vauka ljudi ne koriste nedozvoljena sredstva i ne narušavaju prirodni sklad, osim mudrosti oni koriste morsku vodu, naftu, drvena oružja, eksplozivnu lubenicu... Čak i kada se nađe u bezizlaznoj situaciji i kada je prinuđen da naudi prirodi npr.kada pomoću šiljaka mora da se uspne u krošnju baobaba ili odseče deo korena Barabe Aven izgovara sledeće rečenice: “Izvini veliko drvo, ali nemam drugog izlaza.. “ [9] ili: “Izvini veliko drvo, ali možda će ti ovaj bol doneti veliko olakšanje u budućnosti!” [10].
Da je ovo štivo ipak veliki roman, a ne eksperiment ili popularna enciklopedija oplemenjena avanturom, pokazuje i sama kompozicija dela.Nema pripovedačkog toka koji se završava ćorsokakom, svi putevi se mešaju i zapliću, ali i uspešno razrešavaju.Radnja je uzbudljiva i dinamična, u momentima kada napetost postaje neizdrživa, pojavljuje se humor koji sve dekonstruiše i mitsku sliku heroja vraća na veselog i radoznalog dečaka.Jer iako je on taj, proročanstvom odabrani i predodređeni, Aven je ipak, samo i jedino dečak, jedina magija kojom on vlada jesu hrabrost i glad za životom.
Avenovo putovanje jeste i putovanje samospoznaje, pa pisac, sasvim uspešno, nenametljivo provlači kroz tekst pouke i poruke, npr: “Negde duboko u sebi verovao je da svaki put mora biti pravi i nepogrešiv ako je na njegovom kraju makar i mala iskra pravog i istinitog cilja.” [11].
Ovo je jedan od retkih romana u žanru epske fantastike u kome religijski i magijski simboli, iako postoje, ne dominiraju i nisu presudni za sam tok radnje.Dati samo u naznakama, često će biti vidljivi samo “starijim” čitaocima. [12]
Roman Uroša Petrovića Aven i jazopas u Zemlji Vauka, pokazuje nam da epska fantastika ne bi trebalo tako olako da nosi etikete okultnog, antireligijskog, zaglupljivanja i pukog fantaziranja, već da su mogućnosti ovog romanesknog žanra ogromne.Ovaj roman predstavlja inovaciju u srpskoj književnosti, jer tolika količina mašte, duha i izmaštanog poslednji put je viđena u Petrogradu V. Despotova kada su pod svetlećim dunjama šetali andraci, jepuri, repi, bezrepi i po koji štrk.
Nagrađivan za prozu, poeziju i umetničku fotografiju. (dva puta nagrada Dositejevo pero, dva puta nagrada Neven, nagrada kompanije Novosti Gordana Brajović, nagrada Zmajevih dečjih igara Rade Obrenović, najuspešniji autor Atipike, i nagrada za prozu - Knjaževac, nominacija za međunarodnu nagradu Mali Princ za roman Aven, povelja Momčilo Nastasijević za poeziju, Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, itd.)
Osnivač je i urednik globalnog Mensa World Photo Cup-a. Izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi ilustracije i fotografije, u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu. Član je međunarodnih udruženja umetnika Vinci Artists i Poetic Genius Society.Predsednik je Mense Srbije.
Zagonetne priče Uroša Petrovića su dobitnik nagrade Neven za najbolju naučno popularnu knjigu i nagrade Dositejevo pero (2008).
Peti leptir proglašen je od strane Zmajevih dečjih igara za najbolji roman za decu i mlade u 2007. godini i dodeljena mu je nagrada Rade Obrenović.
Knjiga Misterije Ginkove ulice dobila je nagradu kompanije Novosti "Gordana Brajović", kao i nagradu "Neven".
2011. godine dobio je nagradu Zmajevih dečjih igra za doprinos savremenom izrazu u stvaralaštvu za decu.
Bibliografija:
1. Aven i jazopas u Zemlji Vauka, roman, 2003, 2005.
2. Priče s one strane, pripovetke, 2004.
3. Zagonetne priče - knjiga prva, 2006.
4. Zagonetne priče - knjiga druga, 2006.
5. Peti leptir, roman, 2007.
6. Zagonetne priče - knjiga treća, 2007.
7. Misterije Ginkove ulice, 2008.
8. Zagonetne priče - knjiga četvrta, 2009.
9. Mračne tajne Ginkove ulice, 2011.
AVEN I JAZOPAS U ZEMLjI VAUKA, Uroš Petrović
(Laguna, Beograd, 2004)
Roman je prava uzbudljiva avantura, koja započinje bez uvoda, objašnjenja i bilo kakvog okolišanja.Autor već na prvim stranicama (koje i ne liče na roman), uspeva da zainteresuje čitaoca prikazom čudesnog drveta i živog sveta Ničijeg staništa.Prikazana flora i fauna kao da su preuzete iz neke prirodnjačke enciklopedije.U knjizi se nakon imena biljke / životinje, nalazi njen latinski naziv, a zatim i sve karakteristike koje su dodatno obogaćene preciznim i lepim crno-belim ilustracijama.Šta je onda tu zanimljivo i ko bi uopšte poželeo da čita takvu knjigu?Sve deluje potpuno realno i verodostojno, samo što takvu biljku / životinju nikada niste videli, niti za nju čuli.Maštu već u startu pobuđuje neobično ime prve biljke – Baraba.Baraba je jedini pripadnik svoje vrste, drvo ogromnih razmera, drvo predator, ubojitih listova koji ne služe samo za samodbranu.Zahvaljujući ruži vetrova, listovi Barabe napadaju, seku sve pred sobom, šireći Barabin uticaj.Pored Barabe na ovom prostoru žive još i jazopas, pečurke – kornjačurke, visak zmija, tartuf, potkornjak hrasta i krtica alba.Neke od pomenutih vrsta u prirodi zaista postoje, ali Petrovićevim postupkom granica između stvarnog i izmaštanog sveta briše se i postaje sve manje vidljiva.Čitaocu će dalje u romanu mnogo što šta delovati poznato, ali malo ko će sa sigurnošću moći da tvrdi šta je stvarno a šta ne.
Glavni junak ulazi u knjigu direktno, kao neko koga odavno poznajemo, uveden pričom koja nije fokusirana na njega već na njegovog najboljeg prijatelja, jedinog pripitomljenog jazopsa Gorda. Dečak Aven je belokosi Vilus, pripadnik malobrojnog plemena koje pridržavajući se običajnih zakona živi u izolovanoj sredini, zatvorenoj strmim stenama, čiji jedini izlaz zatvara smrtonosna Baraba. Vilusi nisu znali kakav je svet van njihovog okruženja. Viluska deca su zajednička (ne znaju ko su im roditelji) i imaju belu kosu koja do pozne starosti postaje crna.Ova inverzija boja u odnosu na naš iskustveni svet kao da govori i o inverziji mudrosti, pretežući pri tom na stranu mlađih.Avenova izuzetnost vidljiva je već po tome što je jedino njegova kosa bila bela kao sneg i što se jedino on interesovao za svoje roditelje.Samo ime junaka nudi niz asocijacija, na pozdrav, vedrinu, nevinost, mladost ali i na slavu kojom će se kasnije ovenčati. Kao što je primetila Ljiljana Pešikan Ljuštanović: “Ovakav početak neposredno asocira na tipične inicijacijske priče, u kojima junak, dorastavši, napušta idilični mir rodnog mesta i zaštićenost prvog detinjstva zamenjuje iskušenjima i avanturama... Kada pronađe list Barabe na kome je smeđom smolom ispisana nerazumljiva slikovna poruka, dovršava se njegova separacija iz sveta detinjstva i otpočinje neizvesno putovanje Barabinog Deteta, dečaka mesije koji svojim delanjem treba da spase ugroženi ljudski svet.” [1]
Opisujući živi svet svakog staništa kroz koje će u svojim avanturama Aven prolaziti, Uroš Petrović je sačinio celokupnu biogeografiju prakontinenta Gondvane na kome se radnja odvija.[2] Gradeći i spajajući zamišljene ekosisteme po svim zakonitostima prirode, autor ne samo da je načinio fantastičan svet za svoje junake, već je stvorio edukativan tekst, pomoću kog na zanimljiv način i bez opterećivanja svaki čitalac može saznati nešto novo. U romanu se pojavljuju izmišljene [3], zatim retke ili čak izumrle vrste biljaka i životinja pored onih koje srećemo u svakodnevnom životu.Tako su u romanu pomenute osamdeset i dve biljke od kojih su (već pomenutim postupkom) detaljno objašnjene pedeset i tri.Pored biljaka na stranicama ovog romana našle su se osamdeset i četiri životinje od kojih je detaljno objašnjeno njih sedamdeset i sedam [4].Čitalac ne samo da će upoznati neke nove vrste, već će shvatiti i njihovu rasprostranjenost na osnovu klimatskih uslova, naučiće ponešto iz oblasti geologije, petrologije... i, što je najvažnije, uvideće potrebu za prirodnom ravnotežom koju mi kao stanovnici savremenog sveta konstantno narušavamo. Prolaskom kroz razne nevolje s Avenom, stiču se i praktična znanja o snalaženju u prirodi, npr: boje i osobine otrovnih plodova i pečuraka, pronalaženje vode i hrane... Stranice iz priručnika za preživljavanje u prirodi ovde dobijaju svoju primenu i postaju konkretna mesta, epizode u dinamičnom toku radnje koje pokazuju Avenovu mudrost i snalažljivost, ali i edukuju čitaoce.
Svaka pročitana rečenica otvara niz pitanja i tera na dalje čitanje i razmišljanje. Već sama imena junaka (a pomenutih imenom je u romanu oko četrdeset i sedam) predstavljaju male jezičke mozgalice, koje i ako nemaju jedno definitivno rešenje, raznolikim rešenjima asociraju na neke od osobina junaka[5]. Od čitalaca se ipak zahteva određeno znanje ili bar radoznalost koja bi do novih saznanja dovela.Onaj ko ne zna kakva je to biljka ambrozija neće shvatiti čime su to Vauci planirali da unište kopnene kitove koji se hrane polenom.Mesta u romanu koja je jedan od kritičara okarakterisao kao “nedefinisane fleke” [6] ili nedorečenosti, u stvari su samo delići slagalice koju treba popuniti.To su zadaci za čitaoce s prikrivenim rešenjima, koja se takođe nalaze među koricama knjige [7]. Pažljivi čitalac će vrlo lako naslutiti ko su Avenovi otac i majka, Sipov prijatelj Oden ili šta je ustvari Crno jezero...
Aven će u podzemnim pećinama i tunelima upoznati Sipa, malo lebdeće biće, svetlost podzemlja.Aven će Sipu koji ne razlikuje igru od stvarnosti, dobro i zlo otvoriti nove vidike, a Sip će Avenu pomoći da se kreće kroz podzemlje, ostvari svoj cilj, ali i sabere sopstvene misli, snove, osećanja i želje.Poput Barijeve Zvončice i Sip je na početku posesivan i tvrdoglav da bi kasnije prerastao u pravog požrtvovanog prijatelja.
Vauci predstavljaju neku vrstu bića na međi.Po svojim nagonima oni su zveri koje samo žude za krvlju, ali određeni pripadnici njihove vrste odlikuju se razvijenim zlim umom kojim “...nemilosrdno uništavaju i životinjski i biljni svet, gradeći svojevrsnim genetskim inženjeringom nakazna, himerična bića, opaka i opasna čak i za vlastitu vrstu” [8].Vauci simbolizuju čisto zlo jer uništavaju sve pred sobom.Za njih na svetu ne postoji ništa iznad sopstvenog nagona.Zbog toga su mehanizmi ratovanja ljudskih i vaučkih skupina potpuno različiti. U borbi protiv Vauka ljudi ne koriste nedozvoljena sredstva i ne narušavaju prirodni sklad, osim mudrosti oni koriste morsku vodu, naftu, drvena oružja, eksplozivnu lubenicu... Čak i kada se nađe u bezizlaznoj situaciji i kada je prinuđen da naudi prirodi npr.kada pomoću šiljaka mora da se uspne u krošnju baobaba ili odseče deo korena Barabe Aven izgovara sledeće rečenice: “Izvini veliko drvo, ali nemam drugog izlaza.. “ [9] ili: “Izvini veliko drvo, ali možda će ti ovaj bol doneti veliko olakšanje u budućnosti!” [10].
Da je ovo štivo ipak veliki roman, a ne eksperiment ili popularna enciklopedija oplemenjena avanturom, pokazuje i sama kompozicija dela.Nema pripovedačkog toka koji se završava ćorsokakom, svi putevi se mešaju i zapliću, ali i uspešno razrešavaju.Radnja je uzbudljiva i dinamična, u momentima kada napetost postaje neizdrživa, pojavljuje se humor koji sve dekonstruiše i mitsku sliku heroja vraća na veselog i radoznalog dečaka.Jer iako je on taj, proročanstvom odabrani i predodređeni, Aven je ipak, samo i jedino dečak, jedina magija kojom on vlada jesu hrabrost i glad za životom.
Avenovo putovanje jeste i putovanje samospoznaje, pa pisac, sasvim uspešno, nenametljivo provlači kroz tekst pouke i poruke, npr: “Negde duboko u sebi verovao je da svaki put mora biti pravi i nepogrešiv ako je na njegovom kraju makar i mala iskra pravog i istinitog cilja.” [11].
Ovo je jedan od retkih romana u žanru epske fantastike u kome religijski i magijski simboli, iako postoje, ne dominiraju i nisu presudni za sam tok radnje.Dati samo u naznakama, često će biti vidljivi samo “starijim” čitaocima. [12]
Roman Uroša Petrovića Aven i jazopas u Zemlji Vauka, pokazuje nam da epska fantastika ne bi trebalo tako olako da nosi etikete okultnog, antireligijskog, zaglupljivanja i pukog fantaziranja, već da su mogućnosti ovog romanesknog žanra ogromne.Ovaj roman predstavlja inovaciju u srpskoj književnosti, jer tolika količina mašte, duha i izmaštanog poslednji put je viđena u Petrogradu V. Despotova kada su pod svetlećim dunjama šetali andraci, jepuri, repi, bezrepi i po koji štrk.
RSS Feed
