ЛИТЕРАРНО - ЛИКОВНИ конкурс Библиотеке ОШ"Свети Сава"за ученике млађих разреда "Моја басна"Поводом Светског дана књиге и ауторских права 23.априла, библиотека расписује литерарно-ликовни конкурс на тему Моја басна. Маштајте, пишите и цртајте своју басну. Прича треба да буде актуелна, занимљива и да садржи све елементе басне. Помоћ ће вам пружити ваши учитељи и библиотекар Гордана Бојић.Ликовни рад треба да буде илустрација  написане басне.Рад може бити рад појединца или групе, пара.Рок за доставу радова је 20.4.2014.Изложба радова и проглашење најуспешнијих 23.4.2014.Најуспешнији радови и колекције биће награђени дипломама и послати на конкурс "Задужбине Доситеј Обрадовић" Радионица баснописаца.Поздрав,  ваша Библиотека ОШ "Свети Сава"

Генерална скупштина УНЕСКО прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични.Према проценама, готово свакодневно у свету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6.000 језика, до краја 21. века одумрети више од половине, чак и до 90 одсто.Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.Србија је 2006. године ратификовала Европску повељу о регионалним и мањинским језицима, а према проценама државних званичника, мањинским језицима у Србији не прети опасност од изумирања, као што је то случај у неким другим деловима Европе и света.У нашој земљи има више од 30 националних мањина, а закони у области образовања посебан акценат придају обезбеђивању квалитета образовања деце припадника мањинских група.Домаћи лингвисти сматрају да би требало више да се бринемо о српском језику, о развијању језичке културе, очувању традиције, као и да су нам потребна новија издања правописа, речника и осталих нормативних приручника.
САВА МРКАЉ( 1783 — Беч, 1833) је био српски учитељ, монах и филолог. Познат је по томе што је 1810. године написао тада веома актуелну књижицу о српској азбуци Сало дебелог јера либо азбукопротрес, у којој се залагао за реформу језика и правописа. Ово дело утицало је и на Вука Караџића.Вук Караџић у „Писменици Сербскога језика“ 1814. године је записао: "...имајући за намјерење успјех Сербског Књижества не могу друге Азбуке употребити него Меркаилеву, јербо за Сербски језик лакша и чистија не може бити од ове“.


Вукова реформаВук Стефановић Караџић (1787 - 1864) значајан је у историји српског језика због реформе језика, залагању да народни језик буде књижевни и због писања првих српских граматика и речника. Рад Вука Караџића значајан је и због тога што је његов сакупљачки рад сачувао бројне народне песме, приче, загонетке, обичаје и предања.

IZVOR Vikipedija



​Први српски устанак је почетак српске борбе за ослобођење, односно представља рађање српске модерне државе у 19. веку. Као такав он заузима веома посебно место у историји Српског народа и државе, те се његов почетак данас обележава као Дан Државности Републике Србије, 15. фебруар. Први српски устанак је покренут као реакција на јаничарски режим у Беорадском пашалуку, а као своје циљеве је имао ослобођење од Турака, васкрс српске државе и изградњу нових државних институција, укидање феудализма и културни препород.За почетак устанка, узима се скуп народних првака, махом из Шумадије у целу Орашац, на мсету познатом као Марићевића јаруга 2. Фебруара 1804. по јулијанском календару, односно 15. фебруара по грегоријанском календару. На скупу је за вожда-врховног војводу изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе и већ тада се донела одлука о покретању акције против Турака. Истог дана, устаници су напали турске јединице широм крагујевачке нахије. Српска устаничка војска, иако сељачка по свом карактеру, није била без искуства. Прве устаничке јединице су чиниле народне старешине и виђениј људи, а око њих се потом окупила народна војска, хајдуци, војници из Кочине крајине као и велики број добровољаца из Аустрије. Број устаника је растао од самог почетка и није прецизно утврђен. Сматра се да је у априлу 1804. број устаника био 25.000. Са растом устанка, расла је и војска. Војници су прикупљани по потреби. На челу војске био је вожд Карађорђе. Прва устничка битка десила се 25. фебруара у селу Дрлупи, којом приликом је Карађорђе са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег. Иако малих размера, Битка на Дрлупи је дала крила устаницима и повукла цео пашалук у устанак, а Београд под Турцима је био одсечен од остатка царства.Битка која је пак дала величину устанку и начинила га народним покретом за ослобођење била је Битка на Иванковцу у којем су се устаници сукобили први пут са царском војском од 6.000 људи предвођених Хафиз-пашом који су послати од Ниша да успоставе царску власт у Баеоградском пашалуку. Устаници су од 18. до 20. августа 1805. у великим борбама одбили царску војску и натерали је у повлачење. Победа на Иванковцу је прва велика победа српске војске у устанку и означила је отворени рат против султана.Суочен са поразима у Србији, султан је устанике схватио озбиљно и 1806. предузео већу кампању са циљем да поново успостави власт у пашалуку. Турске операције су предвиђале напад на устанике из три правца: од Видина, са југа и из Босне. Услед несихронизоване акције турских војски и велике пожртвованости српских устаника у биткама на Мишару и код Делиграда Србија је била одбрањена. Положај устаника је додатно побољшан када су као савезника добили Русију која је од краја 1806. Била у рату са Отоманском империјом. Од тада, акције устаника су биле усмерене на координацију операција са руским трупама. Ратовање устаника у савезу са Русијом имало је променљив карактер услед сплета међународних околности и положаја Русије у Европи, као и чиењнице да су Турци појачали своје нападе на устанике. Операције устаника су проширене ван Беорадског пашалука на источну Србију, Босну и Новопазарски санџак. Осетне поразе устаници су почели да трпе 1809. године од велике цасрке војске коју је од Ниша предводио Хуршид-паша. Порази на Чегру 31. маја и пад  Делиграда 23. августа су уздрмали самопоуздање устаника, поготово у комбинацији са колебањем Русије да покрене веће операције. Заједничке операције Срба и Руса 1810. су успеле да поправе ситуацију из 1806. али даљи ток догађаја није ишао на руку устаницима. Положај Русије у Европи није био нимало повољан, а рат са Наполеоном 1812. био је крајње известан. Из тих разлога је Русија са Османском империјом потписала 28. маја Букурешки мир чији је члан осам говорио да Порта има право да поново успостави своју власт у Русији. Букурешки мир је представљао огромно изненађење за устанике и деловао је веома поражавајуће на њих.  Оставши без савезника, устаници су се јула 1813. суочили са турском офанзивом од Видина, Ниша и са Дрине. Без муниције и опреме, потпуно сами, устаници нису били у стању да одбране Србију, и Турци су 7. октобра ушли у Београд. Иако угушен, Први српски устанак је представљао тек почетак српске револуције и на његовим основама је грађена будућа слобода Србије.

први светски рат
Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила. Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји.  Последице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда.  Први светски рат познат је и под именима Велики рат и Светски рат.
Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустроугарске. Објава рата Аустроугарске Србији  активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата. До краја августа 1914. већи део Европе се нашао рату.

ZMAJ JOVAN JOVANOVIĆ


Veliki pesnik srpski  Z m a j  J o v a n  J o v a n o v i ć  rodio se 23. novembra 1833. godine u Novome Sadu. Osnovnu školu i niže razrede gimnaziske učio je u mestu svoga rođenja, a više razrede dovršio je u Halašu i u Požunu. Svršivši gimnaziju, počeo je pravne nauke učiti u Pešti, produžio je u Pragu i svršio u Beču, posle čega se vratio u Novi Sad, gde je bio naskoro izabran za gradskoga podbeležnika. Književni mu je rad već bio privukao svu pažnju, i on da ostavku pa pokrene književni list "Javor". U to doba pada i ženidba njegova, a iz toga su mu vremena i najlepše ljubavne pesme "Đulići". U početku 1863. godine postane nadzornik Tekelijanuma u Pešti. Tada se — žudeći za samostalnim životom — upiše u medicinski fakultet iz koga iziđe kao doktor medicine. Još je za to vreme uređivao i humoristički list "Zmaj" od kuda mu je došao i popularni nadimak. Godinu dana po tom dođe u Novi Sad i tu se nastani kao praktični lekar, razvijajući sve više književnu radnju. Odatle pređe u Pančevo, gde pokrene nov humorističan list "Žižu". Kad mu tu umre neprežaljena, opevana i oplakana supruga Ruža, on se preseli u Karlovce a odatle ode uskoro u Futog za opštinskoga lekara. Pored teških porodičnih žalosti dotle tu ga snađe i poslednja: umre mu i poslednje dete Smiljka, te on ostavi Futog i preseli se u Novi Sad. Ime je njegovo već dotle bilo čuveno i slavno u svemu Srpstvu. Godine 1874. proslavljena je u Novom Sadu dvadesetpetogodišnjica njegova pevanja. Dve godine docnije pređe u sremsko selo Kamenicu kao opštinski lekar. Za tim je došlo pokretanje i trećega humorističkoga lista "Starmaloga" koji je ponikao kao produženje šaljivoga odeljka u odličnoj "Ilustrovanoj Ratnoj Kronici" koju je Jovanović lepo uređivao za vreme srpskih i ruskih ratova protiv Turske 1876.—1878. Naskoro se po tom preselio u Beograd, gde je postao dramaturg Narodnoga Pozorišta. Zahvalivši i na toj službi, odselio se u Beč gde je pored rada praktičnoga lekara pokrenuo 1881. dečji književni list "Neven". Odatle se posle nekoliko godina vratio u Beograd gde je živeo kao privatni i kao opštinski lekar. U početku 1892. godine Narodna Skupština odluči da se Lj. P. Nenadoviću i Z. J. Jovanoviću dok su živi izdaje u ime narodnoga priznanja za književni rad njihov godišnje po četiri hiljade dinara iz državne blagajne. Obojica su to primali do dana svoje smrti. S jeseni 1898. Jovanović ostavi Beograd i ode u Zagreb, gde je inicijativom zagrepskih Srba a učešćem izaslanika iz svega Srpstva najsvečanije proslavljena pedesetogodišnjica njegova pevanja 13. juna 1899. godine. U poslednje se doba opet vratio svojoj dragoj Kamenici, gde je 1. juna 1904. preminuo a posle četiri dana i pogreben jedinstvenim učešćem zahvalne mu Srbadije. --

Prošlo je doba kad se od pesnika tražilo da mu spoljna strana života bude neobična, romantična. Pesnik je čovek drukčije duše, drukčijih osećaja, ali zato tražiti da život njegov obiluje srednjevekovnom romantikom ritera i trubadura a prevideti onaj neobični život u duši njegovoj značilo bi stvari ocenjivati po spoljnim utiscima. Otudaje i Zmajev život po obliku prost, jednostavan, ali je život duše njegove jedinstven, neobičan.

Pa ipak se zna da je Sima Milutinović blagoslovio maloga Zmaja još u kolevci, poželevši mu: "Da Bog da bio pesnik!" I Zmaj je bio, i ostao, pesnik.

Književna istorija ocenjuje literarnu produkciju jednoga naroda, klasifikuje snage, koje su se javljale na polju književnom, pa, izričući svoj sud o pojedincima kao i čitavim generacijama, određuje svakome mesto koje mu pripada. U Istoriji Srpske Književnosti časno je mesto koje je dobilo ime Zmaja Jovana Jovanovića. Nenarodni pravac pevanja u kome se moradoše slomiti i onako silni darovi kao što je bio dar Mušickoga, nije mogao za večita vremena gospodovati u književnoj poeziji srpskoj. Pojedini su se darovi stali otimati te je stvorena neka sredina u kojoj je bilo i lepih talenata, ali epohu stvara Branko koji ipak umire mlad. Srpska se umetnička poezija posle sjajne pojave Brankove ne bi ni u kom slučaju vraćala starim tonovima, ali je za njeno razviće prava sreća što Brankovu muzu prihvaćaju Jovan Jovanović i Đura Jakšić. Zastava na kojoj je ispisano znamenje novog doba srpske pesme ne savija se posle smrti Brankove; ona se veselo leprša u rukama dvojice vojvoda, a oko nje se kupi mlada i čila Srbadija. Ali držeći je u ruci svojoj više od polovine stoleća, Jovanović je na njoj ne samo pozlatio zapis, nego ga je popunio, izveo na širu osnovicu i učinio opštim znamenjem narodnim. Onome što je Branko u "Đačkom Rastanku" samo naglasio posvetio je Jovanović čitavu malu literaturu, postavši na taj način i Tirtej narodni i Hafis nežnih srdaca i Juvenal srdžbe patriotske. Taj literarno-istoriski značaj Jovanovićev zavidni je deo onoga što skupa čini slavu imena njegova.

Zmaj se u književnosti javio prvi put pesmom "Proletnje jutro", ispevanom 1849. a štampanom posle u Letopisu Matice Srpske. On počinje toplu pesmu baš one godine kad mnoga srca srpska zahvati studen, kad se spremaše da počne opšte razočaranje narodno. U onda mladom pesniku Jovanoviću proviđenje dade Srpstvu za sve teške gubitke bogatu naknadu.

Godine 1882. završenoje izdanje velike "Pevanije" Zmajeve. Njoj je docnije došla u dopunu "Druga Pevanija" — dve knjige u izdanju Srpske Književne Zadruge — i po tom "Snohvatice".

Dve najlepše vrline koje prate pravi dar pesnički srele su se i zbratimile u pesničkoj duši Zmajevoj. Jedna je u neposrednosti, kojom je Zmaj zahvatio i za punu polovinu stoleća i više vodio dušu čitaočevu, dušu naroda srpskog; druga je u savremenosti njegova pevanja. Savremenost je njena pravilno shvaćena kad je rečeno: "Što Jovanoviću kao pesniku najviše vrednosti daje, to je, što je on pesnik svoga vremena. Danas se ište od pesnika da u njegovu srcu prevri ono što vri u glavama najboljih ljudi njegova vremena — da je kao neki preteča-pesnik. A Jovanović je takav pesnik."

Za patriotsku se pesmu traži mnogo, ako se hoće da ona ne bude prazna deklamacija, Zmajeve pesme te vrste jesu prave pesme. Svaka od njih ima snage da krepi naše patriotske osećaje, tako da izgleda kao zvono koje zove na bogomolju, kao praznično ruho. Zato je svaki patriotski poklič Zmajev bio za sva srca srpska snažan, onako kao što veli Mandušić sa svoj dževerdar:

U hiljadi drugijeh pušaka
Poznati ga šćaše kada pukne!

Ljubav je bila pesniku poznata u najidealnijoj lepoti, i on je njoj posvetio najlepše pesme svoje. Srpsko srce ne može poželeti lepših ljubavnih pesama od onih što su savijene u kitu mirisnih "Đulića" kojima odgovaraju tužni "Đulići Uveoci".

Ali slika života ima i svoje naličje. Podižući vrlinu, pesnik je morao da žigoše porok. Otuda čitav niz satiričnih pesama. U njima kad što smešna strana čovekova života izlazi sama na vidik, ali su mnogo pretežnije između njih one koje čine da duša usplamti gnevom. Pesnik često kazuje neposredno; ali se još češće on sa svojim razmišljanjem povuče pošto je izneo sliku posle koje sam čitalac razmišlja.

Dečje pesme dovoljno je bilo da počne pevati Zmaj, pa da se stvori čitava — u nas dotle gotovo nepoznata — književnost te vrste.

U prepevanju je tuđih pesnika Zmaj bio nedostižan, i njegovi su prepevi često natkriljavali uzorne oriđinale.

Loš je bio jedan kamen temeljac na kome je Zmaj naročito osnivao svoju poetsko-filosofsku religiju, a to je njegovo verovanje da će ideja srpsko-hrvatskog bratstva preživeti sva iskušenja i biti simbol uzvišenih težnja Srba i Hrvata. --
 
Zmaj je bio član Srpske Kraljevske Akademije, Matice Srpske i drugih domaćih društava; bio je član madžarskog književnog Kišfaludijeva Društva koje je slavilo njegove jubileje i na grobu mu se naročito poklonilo — ali je on vrh svega bio član velike duhovne zajednice srpskoga naroda, bivajući mu i učitelj i sudija i vođ duhovni i preporođujući ga za srećniji život u budućnosti u kojoj će iz godine u godinu bivati sve milije i uzvišenije ime njegovo, ime velikoga čoveka i Srbina — Zmaja Jovana Jovanovića!

Likovno-literarni konkurs:
Povodom obeležavanja Svetskog dana knjige za decu 2. aprila, Odeljenje knjige za decu Narodne biblioteke "Stevan Sremac" iz Niša poziva decu iz Republike Srbije, uzrasta od šest do petnaest godina, da učestvuju na XIII  literarno-likovnom konkursu na temu PINOKIJEVE AVANTURE U PESMI I STRIPU.Literarni deo konkursa podrazumeva pisanje  pesme  o istini, naivnosti i laži, inspirisane avanturama drvenog lutka Pinokija, glavnog junaka bajkovite priče "Pinokio" koju je napisao Karlo Kolodi. Radove treba slati ili odštampane u tri primerka poštom ili elektronskom poštom na imejl: miracerovic@yahoo.com Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. Drugi deo konkursa odnosi se na strip stranicu inspirisanu nekom od brojnih Pinokijevih avantura. Učesnici konkursa treba da jednu Pinokijevu avanturu ili više njih  urade u formi stripa na jednom listu bloka za likovno vaspitanje broj V. Dozvoljene su sve likovne tehnike.Konkurs je raspisan za decu uzrasta od šest do petnaest godina. Svako dete može poslati jednu pesmu ili jednu pesmu i jedan crtež ili samo jedan crtež. Uz pesmu i/ili crtež, šalje se i kratka biografija autora sa osnovnim podacima (ime i prezime, razred i škola, imejl, telefon, adresa stalnog boravka, ime i prezime nastavnika / koordinatora).Konkurs je otvoren do 1. marta 2014. godine. Najbolji radovi biće predstavljeni na zajedničkoj izložbi, a nagrađenim autorima biće dodeljene pohvalnice, medalje i knjige na svečanosti koja će biti organizovana 2. aprila 2014. g.
Konačni rezultati će biti objavljeni na sajtu Narodne biblioteke "Stevan Sremac", Niš, www.nbss.rs do 25. marta 2014. godine.
Radove treba poslati na adresu:
ODELJENJE KNJIGE ZA DECUNARODNE BIBLIOTEKE "STEVAN SREMAC" (za konkurs)
Sinđelićev trg 218 000 Niš
Sve dodatne informacije možete dobiti na tel. 018/523-605