ВЕЛИКИ ПЕСНИЦИ КОЈИ СУ ЖИВЕЛИ И СТВАРАЛИ У ПАНЧЕВУ
Панчево је једно од културних и духовних средишта српског народа. У њему су се родили, стварали и живели многи знаменити српски песници.
Јован Јовановић Змај, један од највећих српских песника. У Панчево је дошао 1871. године. Током две године боравка у граду водио је редакцију часописа „Жижа“ и радио је и као лекар.
У овом граду Змај је изгубио своју највећу љубав, своју инспирацију, своју Ружу којој су Панчевци касније, из захвалности подигли споменик.
„Мали коњаник“
Ђиха, ђиха, четир’ ноге,
Све четири круге!
Ђиха, ђиха, ми идемо
На далеке путе!
Седло ми је од мараме,
Узда од канапа,
А бич ми је од очина
Пребијена штапа.
Раго једна, баш си лена,
Зар те није срам!
Ал’ кад нећеш ти да скачеш,
Ја ћу цупкат сам.
Мирослав антић је рођен у Мокрину, а у Панчево је дошао 1941. године где је радио као новинар-сарадник у „Панчевцу“. Хтео је да упише ликовну академију или да студира филозофију. Иако није стекао академско образовање био је велики уметник. Писао је поезију. Режирао је пет филмова, био је сценариста за 12 остварења.
„Панчево-то је када се вратиш“, песма која је изашла из његове поетске душе, данас је незванична химна града.
Иако је отишао са овога света 1986. године, остао је бесмртан. Његову фејсбук страницу, која се свакодневно ажурира, прати више од 345 хиљада људи.
„Плави чуперак“
Чуперак косе обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал има један чуперак плави
замислите где?
– У мојој глави.
Како у глави да буде коса?
Лепо.
У глави.
То није мој чуперак плави,
већ једне Сање из шестог "а"
Па шта?
Видећеш шта – кад једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало – мало… па поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице
па шаљеш тајне цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш – а све којешта учиш.
Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш ноте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове.
И спортове и ручне радове.
И тропско биље.
И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од муке.
Сад видиш шта је чуперак плави
кад ти се данима мота по глави,
па од дечака – правог јунака
направи туњавка и неспретњака.
Прву песму објавио је као 16-годишњак.
„Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, умен да направим кров, глумио у луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио тв-емисије, био конферансије... „
Мика Антић је написао око 30 збирки песама: „Плаво небо“, „Гарави сокак“, „Концерт за 1001 бубањ“, „Плави чуперак“, „Шашава књига“, „Прва љубав“...
Саша Божовић, рођен на Цетињу 1968. године, у раном детињству је постао становник нашег града. Један је од најпознатијих новијих песника за децу у Србији. Објавио је више књига поезије за децу: „Нека деца расту“, „На белом коњу“, „Као у бајци“, „Данас је празник“...
Песме Саше Божовића су најкомпонованије дечје песме. За преко стотину његових песама композитори су написали мелодије. Те песме се често изводе у радијским и телевизијским емисијама, на музичким фестивалима и приредбама.
Умро је 2013. године.
„Ако имаш друга“
У животу неће бити трња и цвећа,
Некад буде туга, некад буде срећа.
Већа биће срећа, мања биће туга
Ако имаш неког, ако имаш друга.
А возови среће ако некад касне
Не дозволи никад заносу да спласне,
Кривина је много, дугачка је пруга,
Лакше ћеш је прећи ако имаш друга.
Кад ти страшне буре узбуркају море
Икад ти се чини да не може горе
Знај да после кише појави се дуга
До ње брже стижеш ако имаш друга:
Прави друг ти може добар савет дати,
Боље него ико он ће да те схвати.
К′ риба без воде, к′о птица без луга
Никад нећеш бити ако имаш друга.